Ova priča je kao paučina od pokidanih niti: ako uspeš da uhvatiš jednu, ostale ti izmiču. To je priča o uznemirujućem nizu smrti u svetu pornografije između Rima, Milana i Torina, ali i priča o istrazi koju vodi glavna inspektorka Vitorija De Feo. To je priča i o tome kako su se dvoje dvadesetogodišnjaka, Bet i Teo, našli na istom tragu u potrazi za pričom koja bi oživela njihov blog, kao i priča o pokušaju jednog novinara žute štampe da napravi ekskluzivu života. Oko njihovih zamršenih potraga kreće se nadrealni hor grotesknih likova: hirurzi koji se bogate prodajući seks-igračke oblikovane po anatomiji preminulih porno zvezda, đavolji advokati koji drže pripravnike na uzici, forenzički analitičari koji pokušavaju da se probiju kao jutjuberi, bivši glumci iz dečjih emisija pali u nemilost, psihijatri koji se prerušavaju u avokado tokom seansi, brbljivi influenseri nadrogirani kokainom, ljigavi menadžeri porno glumica. Sve to prati i začinjava mešavina sintetičkih droga i ugovora o potčinjavanju, odsečenih šaka i pita s limunom, kućnih ljubimaca zečeva i treš emisija, Ikea skladišta i porno setova. Iza jasne detektivske priče raspliću se oblici jedne pornografije postojanja za koju, danas, više ne postoji ništa što bi bilo opsceno.

Као што је истакнуто у њеном поднаслову, књига Сваштоловац садржи приче о 44 необична предмета из близине и даљине. Радознали и разнолик избор, тематски распоређен, обухвата изненађујућа открића из целог света: чизме из Бутана, плочице из Барселоне по дизајну Гаудија, чаше за вино из Баскије, брош у облику срца из Сарајева, еспадриле са Пиринеја, скарабеји из старог Египта, канту за отпатке из Њујорка, комад наранџасте тканине са „Плутајућих пристаништа“ у језеру Изео, словеначког змаја, мапу Источног Берлина и још много тога. Причајући приче о конкретним предметима, Екатерина Петрова заправо говори и о местима из којих потичу – Дрвенграду и Катмандуу, Љубљани и Луизијани, Белведеру и Билбау, Селчуку и Централ парку – а истовремено их ставља у шири лингвистички, културни, историјски, антрополошки или географски контекст. Инвентивна мешавина путописа, есеја и кратких прича, текстови су пажљиво истражени и зачињени занимљивим чињеницама, али преломљени кроз субјективни поглед ауторке, као и кроз њену личну биографију као путника, преводиоца и сваштоловца. Уметнички трансформисан естетским оком Љубе Халеве, једне од најистакнутијих савремених бугарских илустратора, изглед књиге на диван и духовит начин хвата дух и расположење прича. На тај начин сама књига постаје леп, пријатан и радостан предмет - за читање и анализирање, за поседовање и поклон.

Istorijska fikcija „Progon jagnjadi” polazi od posledica masakra počinjenog nad jednom zajednicom na zapadu Rumunije, neposredno nakon potpisivanja Drugog bečkog arbitražnog sporazuma 1940. godine. Početak Drugog svetskog rata zatiče Domniku i braću Romija i Mikuluša u dvorcu porodice Teleki, gde rade kao sluge. Čim saznaju da je njihovo selo napadnuto, kreću na put da spasu majku. Međutim, jedini način da pobegnu od naoružanih hortijevskih/hortijevih trupa jeste mreža podzemnih tunela iskopanih između utvrđenja Transilvanije (na početku knjige nalazi se mapa ove mreže), u kojoj rumunske izbeglice traže svoje porodice i put ka slobodi. U Podzemlju dolazi do raznih sukoba, jer nisu svi prolazi završeni, ponestaje zaliha u ostavama, a jedan špijun poslat od strane Mađara unutra unosi krišom džak sa dinamitom. Istovremeno sa dramom izbeglica prepliće se i ljubavna priča između Romija i Domnike, koji se razdvajaju jedno od drugog. Domnika ostaje kao talac u jednom zaseoku koji je naseljen grupom ruskih špijuna, dok Romija progone sin grofa Telekija i njegovi vojnici. „Progon jagnjadi” nije samo napeta priča o putevima i granicama, već i tip romana koji otvara diskusije na teme kao što su izgnanstvo, kolektivno sećanje i prava žena, podstičući nas na kraju da se zapitamo: koju cenu smo spremni da platimo za slobodu i kakvo nasleđe biramo da ostavimo budućim generacijama?

Doručak šampionki je debitantski roman Liu Zakrajšek, u kojem s protagonistkinjom odlazimo na tri različita studentska radna mesta: bioskop, kulturni centar i knjižaru. Kada ne pohađa predavanja ili ne radi, provodi vreme u maloj i zagušljivoj tavanskoj sobici stana koji deli sa impulsivnom i haotičnom Vesnom i organizovanom i ozbiljnom Pijom. Njihova dinamika se manje-više dramatično gradi i urušava kroz poglavlja, a sve se to dešava u pozadini širih egzistencijalnih kriza koje doživljava mlađa generacija koja će tek ući na tržište rada – od nesigurnosti i preteranih cena nekretnina do sve ozbiljnije klasne segregacije, usamljenosti i lošeg mentalnog zdravlja. Mlade junakinje u romanu, koje bi trebalo da razmišljaju o svojim snovima i budućnosti, najviše se brinu oko toga kako da zarade za sledeću kiriju. Roman, koji je inspiraciju za naslov pozajmio od Kurta Vonegata, suptilna je satira modernog vremena koja nam je preko potrebna.

Sara je tek napunila devetnaest godina i, zbog potisnute traume iz prošlosti, oseća rastući strah da će te godine umreti. Iz tog razloga, ono što bi trebalo da bude najbezbrižnije leto u životu, između srednje škole i fakulteta, ona provodi u senci anksioznosti. Izlazi sa društvom po alternativnim klubovima, pokušava da se pomiri sa bivšim dečkom Viktorom, puno pije i želi da je svi primete iako je suštinski povučena. Sve se menja nakon što Sara u mračnoj prostoriji kluba ima prvo snoviđenje u kom trauma iz prošlosti oživi - ponovo se susreće sa devetnaestogodišnjom, sestrom od tetke, Larom. Sara se budi sledećeg jutra sa trnjenjem u ruci, ono se širi i Sara otkriva da ima neimenovanu bolest, s kojom će živeti normalno, ali će je zauvek pratiti. Sara, dobijajući prvu naznaku da je njen strah od smrti opravdan, počinje panično da se bavi analiziranjem tog pojma, svog tela kao nečega što je krhko i prolazno, i kroz ta razmišljanja ubrzano odrasta. Kreće na pripreme za slikarstvo gde upoznaje Tisu i Balšu, njih dvoje su ekscentrični i oboje su se u prošlosti susreli sa smrću, i jedan i drugi imaju zakopane traume. Sara u Tisi pronalazi uzor, a u Balšu se zaljubljuje. Kroz odnos sa njima Sara se suočava sa svojom sadašnjošću, budućnošću i prošlošću - porodičnom tragedijom, koja joj je obeležila celo odrastanje, smrt njene sestre od tetke Lare.

Ima dvadeset četiri godine, napola je Napuljac, napola Mađar, studirao je u Bolonji i želeo bi da bude režiser i još uvek pokušava da nađe svoj put: ovo je inicijalni foto-robot protagoniste knjige „Da skratim priču“, debitantskog romana Davida di Lorenca. Zove se Davide, upravo kao i autor romana, i prvi put ga srećemo u Budimpešti, u gradu u kojem je rođena i odrasla njegova majka. Napustio je Italiju, prijatelje, porodicu i, uprkos tome što mu život u inostranstvu pruža obilje grotesknih avantura, njegova svakodnevica je dremljiva i nestalna. Preseljenje u Berlin neće ništa promeniti, a stvari će krenuti da se razvijaju tek kada bude primljen u školu filma i preseli se u Rim. Pinjeto, noći provedene u đuskanju (i posledična pustolovna vraćanja kući), umor i novi susreti doprineće novom Davideovom buđenju, rešenom da se uhvati u koštac sa jednom misterijom: besmisleno pojavljivanje, ali sve češće, razbijenog jajeta na stepeništu. Davide di Lorenco uspeva da verno i ironično predstavi svakodnevni život momka na pragu odraslog doba, što u svojoj intimnoj i melahnoličnoj dimenziji, što u beskrajnim rimskim noćima, i zabavama punim alkohola širom Evrope. „Da skratim priču” je opušten i dirljiv roman, koji u potpunosti čuva haotičan ritam i svežinu dvadesetih godina.

“Sve dobre barbike” je roman o Vanji, milenijalki koja puni trideset godina i shvata da u njenom životu ništa nije kako je mislila da će biti. Nije postala poznata umetnica, već je scenaristkinja jeftinih sapunica, nema decu, nije u ljubavnoj vezi, anksiozna je preko svake mere i odnosi sa članovima porodice joj nisu baš najbolji. Kada joj se na vratima stana pojavi bivša devojka sa bebom, Vanja je uprkos činjenici da joj je Svetlana slomila srce, pušta da ostane kod nje neko vreme. To je navede da preispita svoj život. Rastrzana između želje da radi ono što voli i uspe da preživi u Beogradu danas, Vanja shvata da mora nešto da promeni. Ishitreno daje otkaz na sapunici koju piše, a istovremeno je gazda izbacuje iz stana da bi uselio bračni par iz Rusije od koga može da dobije mnogo veću kiriju. Svetlana odlazi, iznova je napušta, a Vanja ostaje sama i odjednom se oseća kao da je iznova devojčica koja ne može da se brine o sebi. Dok pakuje stvari, slučajno prospe ključalu vodu po svojoj nozi i napravi ozbiljnu opekotinu. A onda se zapita - da li je zaista bilo slučajno? Ne znajući šta da radi, Vanja se vraća da živi kod majke, u mali grad nadomak Beograda, a tamo je čeka sve ono od čega je pobegla.

Napisan kao kriminalistički roman, Život je moj opisuje odnose između tri žene različitog društvenog porekla: Anđele Pop, galeristkinje (i sveže majke), Grete Rot, policajke u Odeljenju za ubistva, i Karle [Razije], seksualne radnice. Pateći od postporođajne depresije, Anđela opet oseća snažnu potrebu za kontrolom, potrebu koja se, naposletku, materijalizuje u vidu izložbe koju protagonistkinja osmišljava pod naslovom „Život je moj”, posvećene njenoj ćerki Elizi i sestri Rajsi. Tu se pojavljuje Karla, koju Anđela slučajno upoznaje tokom jednog izlaska u grad, kao i bivši kolega sa fakulteta, novinar Lazar Mitrea. Međutim, Karla je kratkotrajno i ljubavnica Grete, policajke koja je zadužena za istragu sumnjive smrti Anđele Pop. Različite narativne niti prepliću se oko sledeće dileme: da li je smrt Anđele Pop ubistvo ili samoubistvo? Ako je reč o zločinu, ko je krivac? Ima li više saučesnika? Osumnjičeni u ovom slučaju postaju svi koji su bili bliski „žrtvi”. Sumnja i napetost, kako narativna tako i ona među likovima, održavaju se do samog kraja, kada saznajemo da je Anđela Pop iskoristila sve odnose kako bi do kraja sprovela svoj plan: izložbu kao manifest. Želja za samoubistvom i znaci psihičkog klonuća lika rasuti su kroz čitav roman, ali oni ne vode direktno ka zaključku da je to bila Anđelina odluka, te se dilema ubistvo ili samoubistvo zadržava do samog kraja knjige. Život je moj rastavlja stereotipe i predrasude vezane za porodicu, rod, seksualnost i psihičke poremećaje. Roman se, stoga, završava manifestom koji poziva na promišljanje, prihvatanje, razumevanje i empatiju.