Priča o mladoj ženi koja luta kroz nadrealnu Varšavu u pocepanoj venčanici. Umazana je zlatnom farbom, umesto torbice drži flašu vina, a u korsetu krije ukradeni predmet. Povratak kući otežavaju joj apokaliptična žega i oblak crnog dima koji se nadvija nad gradom. Ljudi koje sreće usput iznenađuju čak i više od vremena u prestonici. Ambroži želi da stvori remek-delo, iako mu manjka talenta. Ramona se rukama klijentkinja bavi na kompleksan način: radi manikir i proriče sudbinu iz dlanova. Stefan tvrdi da je albino – ili je to barem jedan deo njegovog tela. Razgovori sa njima služe kao izgovor da ispriča nešto o sebi i sopstvenim iskustvima. Ili pre: o osobi u koju se trenutno uživljava, jer pravo ime junakinje do samog kraja ostaje tajna. Znamo samo njen pseudonim – pod imenom cam girl Vajolet Lav ona nastupa pred muškarcima koji joj plaćaju za ispunjavanje fantazija, i to ne samo seksualnih.

„U ruci držite roman koji obiluje licima koja su delimično nestala, delimično (ne)stvarna, na marginama istinitosti. U hostelu Preko granice moguće je veđto spojeno i ujedinjeno sa nemogućim, ipak sve je izuzetno životno i materijalno, neknjiško. Lekićeva jezička izbrušenost i detaljistički pristup rubnim emocionalnim stanjima navodi preko granice očekivanja.“

Dvojici pokvarenjaka naloženo je da pogube cinkaroša. Dok tumaraju planinama i selima, za petama im je vlastita prošlost. Ovo je onirička parabola smeštena u surovi svet, u kojoj strah gospodari sudbinama junaka.

Napisan kao kriminalistički roman, Život je moj opisuje odnose između tri žene različitog društvenog porekla: Anđele Pop, galeristkinje (i sveže majke), Grete Rot, policajke u Odeljenju za ubistva, i Karle [Razije], seksualne radnice. Pateći od postporođajne depresije, Anđela opet oseća snažnu potrebu za kontrolom, potrebu koja se, naposletku, materijalizuje u vidu izložbe koju protagonistkinja osmišljava pod naslovom „Život je moj”, posvećene njenoj ćerki Elizi i sestri Rajsi. Tu se pojavljuje Karla, koju Anđela slučajno upoznaje tokom jednog izlaska u grad, kao i bivši kolega sa fakulteta, novinar Lazar Mitrea. Međutim, Karla je kratkotrajno i ljubavnica Grete, policajke koja je zadužena za istragu sumnjive smrti Anđele Pop. Različite narativne niti prepliću se oko sledeće dileme: da li je smrt Anđele Pop ubistvo ili samoubistvo? Ako je reč o zločinu, ko je krivac? Ima li više saučesnika? Osumnjičeni u ovom slučaju postaju svi koji su bili bliski „žrtvi”. Sumnja i napetost, kako narativna tako i ona među likovima, održavaju se do samog kraja, kada saznajemo da je Anđela Pop iskoristila sve odnose kako bi do kraja sprovela svoj plan: izložbu kao manifest. Želja za samoubistvom i znaci psihičkog klonuća lika rasuti su kroz čitav roman, ali oni ne vode direktno ka zaključku da je to bila Anđelina odluka, te se dilema ubistvo ili samoubistvo zadržava do samog kraja knjige. Život je moj rastavlja stereotipe i predrasude vezane za porodicu, rod, seksualnost i psihičke poremećaje. Roman se, stoga, završava manifestom koji poziva na promišljanje, prihvatanje, razumevanje i empatiju.

Sara je tek napunila devetnaest godina i, zbog potisnute traume iz prošlosti, oseća rastući strah da će te godine umreti. Iz tog razloga, ono što bi trebalo da bude najbezbrižnije leto u životu, između srednje škole i fakulteta, ona provodi u senci anksioznosti. Izlazi sa društvom po alternativnim klubovima, pokušava da se pomiri sa bivšim dečkom Viktorom, puno pije i želi da je svi primete iako je suštinski povučena. Sve se menja nakon što Sara u mračnoj prostoriji kluba ima prvo snoviđenje u kom trauma iz prošlosti oživi - ponovo se susreće sa devetnaestogodišnjom, sestrom od tetke, Larom. Sara se budi sledećeg jutra sa trnjenjem u ruci, ono se širi i Sara otkriva da ima neimenovanu bolest, s kojom će živeti normalno, ali će je zauvek pratiti. Sara, dobijajući prvu naznaku da je njen strah od smrti opravdan, počinje panično da se bavi analiziranjem tog pojma, svog tela kao nečega što je krhko i prolazno, i kroz ta razmišljanja ubrzano odrasta. Kreće na pripreme za slikarstvo gde upoznaje Tisu i Balšu, njih dvoje su ekscentrični i oboje su se u prošlosti susreli sa smrću, i jedan i drugi imaju zakopane traume. Sara u Tisi pronalazi uzor, a u Balšu se zaljubljuje. Kroz odnos sa njima Sara se suočava sa svojom sadašnjošću, budućnošću i prošlošću - porodičnom tragedijom, koja joj je obeležila celo odrastanje, smrt njene sestre od tetke Lare.