Centralni lik novog romana Filipa Grujića je pravi „junak našeg doba“, mladić na prelasku iz dvadesetih (kada se sve prašta i ništa nije konačno) u tridesete (kada sve postaje obavezujuće i ozbiljno), upravo izašao iz duge veze s nejasnom idejom šta želi od života. Njegova svakodnevica rastrzana između porodice (razvedeni otac i majka, njihovi novi partneri i vremešni, ali vrlo živopisni roditelji), prijatelja, devojaka i obaveza, komične epizode, snažan autoironijski ton i bolno iskrena promišljanja o tome šta uopšte znači biti srećan u trećoj deceniji XXI veka, sve su to delovi kompleksne ali majstorski složene literarne slagalice koju bez preterivanja možemo nazvati prvim pravim, ozbiljnim milenijalskim romanom u srpskoj književnosti. Filip Grujić posle dva zapažena romana kojima je nagovestio veliki književni talenat ovim delom sazreva u jednog od najboljih pripovedača koje naša književnost ima, prestaje da bude samo njena svetla budućnost i postaje važna i nezaobilazna sadašnjost.

Као што је истакнуто у њеном поднаслову, књига Сваштоловац садржи приче о 44 необична предмета из близине и даљине. Радознали и разнолик избор, тематски распоређен, обухвата изненађујућа открића из целог света: чизме из Бутана, плочице из Барселоне по дизајну Гаудија, чаше за вино из Баскије, брош у облику срца из Сарајева, еспадриле са Пиринеја, скарабеји из старог Египта, канту за отпатке из Њујорка, комад наранџасте тканине са „Плутајућих пристаништа“ у језеру Изео, словеначког змаја, мапу Источног Берлина и још много тога. Причајући приче о конкретним предметима, Екатерина Петрова заправо говори и о местима из којих потичу – Дрвенграду и Катмандуу, Љубљани и Луизијани, Белведеру и Билбау, Селчуку и Централ парку – а истовремено их ставља у шири лингвистички, културни, историјски, антрополошки или географски контекст. Инвентивна мешавина путописа, есеја и кратких прича, текстови су пажљиво истражени и зачињени занимљивим чињеницама, али преломљени кроз субјективни поглед ауторке, као и кроз њену личну биографију као путника, преводиоца и сваштоловца. Уметнички трансформисан естетским оком Љубе Халеве, једне од најистакнутијих савремених бугарских илустратора, изглед књиге на диван и духовит начин хвата дух и расположење прича. На тај начин сама књига постаје леп, пријатан и радостан предмет - за читање и анализирање, за поседовање и поклон.

Ćrtice je roman o Miji i njenoj porodici koja je pretrpela takozvano brisanje nakon što je Slovenija stekla nezavisnost. Brisanje stanovništva bio je jedan od najmračnijih trenutaka u modernoj slovenačkoj istoriji: 1992. godine, više od 25.000 ljudi – uglavnom bivših građana drugih jugoslovenskih republika – nezakonito je izbrisano iz registra stalnih stanovnika. Preko noći su izgubili svoj pravni status, lična dokumenta i osnovna ljudska prava, čime su postali nevidljivi u sopstvenoj zemlji. Roman prekida tišinu oko ove traume – ni porodica ni društvo ne govore o njoj. Mijina priča pruža intiman uvid u drugu, manje svečanu stranu nezavisnosti Slovenije i raspada Jugoslavije. Sofisticiranim humorom i osećajnim narativnim glasom, autorka otkriva kako se društvene i političke promene odražavaju u svakodnevnom životu pojedinaca. Ovim romanom, slovenačka književnost se prvi put bavi brisanjem iz perspektive deteta – devojčice koja u početku ne razume značenje državljanstva, granica i identiteta, ali kako odrasta, sve više razume zašto je važno imati „dovoljno crtica” na poslednjem slovu svog prezimena. Debitantski roman Tine Perić, iako se bavi izazovnom temom – brisanjem – i iako gotovo svaka rečenica napisana o tome boli, nije gorko štivo. Birokratski potez koji je dobio posebni naziv u detinjstvu glavne junakinje – „problem s papirima” – ne samo da je izbrisao Mijinog oca iz registra stalnog stanovništva, učinio ga nesposobnim za rad i lišio ga svih prava, već ga je praktično izbrisao i iz njenog života. Srećom, ne trajno.

„U ruci držite roman koji obiluje licima koja su delimično nestala, delimično (ne)stvarna, na marginama istinitosti. U hostelu Preko granice moguće je veđto spojeno i ujedinjeno sa nemogućim, ipak sve je izuzetno životno i materijalno, neknjiško. Lekićeva jezička izbrušenost i detaljistički pristup rubnim emocionalnim stanjima navodi preko granice očekivanja.“

Ova knjiga kratke proze je svedočanstvo jednog vojnika o iskustvu velikog rata. Vera na frontu, bratstvo među vojnicima, strah i nada, smrt i Ljubav. Autor obrađuje sopstvena traumatična sećanja, ali tekst može poslužiti kao psihoterapija ne samo za njega već i za čitaoce. On govori o sebi, prepričava stvarnost i snove, ali pre svega beleži život na samoj ivici. Govori o ljudima velike Ljubavi, na kojima sve i počiva. Ovde se javlja Gospod Rovovski, započinje Najnoviji zavet, ukrajinska kultura u rancu postaje oslonac, a priznati majstori ratne književnosti ne izdržavaju ispit stvarnosti. Oni o nama, Ukrajincima, ne znaju ništa. O sebi možemo govoriti samo mi sami, jer je na Istoku svašta novo. I Artur Dronj o tome govori otvoreno i neposredno. Onako kako govore oni koji su bili na ivici. I vratili se.

Istorijska fikcija „Progon jagnjadi” polazi od posledica masakra počinjenog nad jednom zajednicom na zapadu Rumunije, neposredno nakon potpisivanja Drugog bečkog arbitražnog sporazuma 1940. godine. Početak Drugog svetskog rata zatiče Domniku i braću Romija i Mikuluša u dvorcu porodice Teleki, gde rade kao sluge. Čim saznaju da je njihovo selo napadnuto, kreću na put da spasu majku. Međutim, jedini način da pobegnu od naoružanih hortijevskih/hortijevih trupa jeste mreža podzemnih tunela iskopanih između utvrđenja Transilvanije (na početku knjige nalazi se mapa ove mreže), u kojoj rumunske izbeglice traže svoje porodice i put ka slobodi. U Podzemlju dolazi do raznih sukoba, jer nisu svi prolazi završeni, ponestaje zaliha u ostavama, a jedan špijun poslat od strane Mađara unutra unosi krišom džak sa dinamitom. Istovremeno sa dramom izbeglica prepliće se i ljubavna priča između Romija i Domnike, koji se razdvajaju jedno od drugog. Domnika ostaje kao talac u jednom zaseoku koji je naseljen grupom ruskih špijuna, dok Romija progone sin grofa Telekija i njegovi vojnici. „Progon jagnjadi” nije samo napeta priča o putevima i granicama, već i tip romana koji otvara diskusije na teme kao što su izgnanstvo, kolektivno sećanje i prava žena, podstičući nas na kraju da se zapitamo: koju cenu smo spremni da platimo za slobodu i kakvo nasleđe biramo da ostavimo budućim generacijama?

Napisan kao kriminalistički roman, Život je moj opisuje odnose između tri žene različitog društvenog porekla: Anđele Pop, galeristkinje (i sveže majke), Grete Rot, policajke u Odeljenju za ubistva, i Karle [Razije], seksualne radnice. Pateći od postporođajne depresije, Anđela opet oseća snažnu potrebu za kontrolom, potrebu koja se, naposletku, materijalizuje u vidu izložbe koju protagonistkinja osmišljava pod naslovom „Život je moj”, posvećene njenoj ćerki Elizi i sestri Rajsi. Tu se pojavljuje Karla, koju Anđela slučajno upoznaje tokom jednog izlaska u grad, kao i bivši kolega sa fakulteta, novinar Lazar Mitrea. Međutim, Karla je kratkotrajno i ljubavnica Grete, policajke koja je zadužena za istragu sumnjive smrti Anđele Pop. Različite narativne niti prepliću se oko sledeće dileme: da li je smrt Anđele Pop ubistvo ili samoubistvo? Ako je reč o zločinu, ko je krivac? Ima li više saučesnika? Osumnjičeni u ovom slučaju postaju svi koji su bili bliski „žrtvi”. Sumnja i napetost, kako narativna tako i ona među likovima, održavaju se do samog kraja, kada saznajemo da je Anđela Pop iskoristila sve odnose kako bi do kraja sprovela svoj plan: izložbu kao manifest. Želja za samoubistvom i znaci psihičkog klonuća lika rasuti su kroz čitav roman, ali oni ne vode direktno ka zaključku da je to bila Anđelina odluka, te se dilema ubistvo ili samoubistvo zadržava do samog kraja knjige. Život je moj rastavlja stereotipe i predrasude vezane za porodicu, rod, seksualnost i psihičke poremećaje. Roman se, stoga, završava manifestom koji poziva na promišljanje, prihvatanje, razumevanje i empatiju.

Doručak šampionki je debitantski roman Liu Zakrajšek, u kojem s protagonistkinjom odlazimo na tri različita studentska radna mesta: bioskop, kulturni centar i knjižaru. Kada ne pohađa predavanja ili ne radi, provodi vreme u maloj i zagušljivoj tavanskoj sobici stana koji deli sa impulsivnom i haotičnom Vesnom i organizovanom i ozbiljnom Pijom. Njihova dinamika se manje-više dramatično gradi i urušava kroz poglavlja, a sve se to dešava u pozadini širih egzistencijalnih kriza koje doživljava mlađa generacija koja će tek ući na tržište rada – od nesigurnosti i preteranih cena nekretnina do sve ozbiljnije klasne segregacije, usamljenosti i lošeg mentalnog zdravlja. Mlade junakinje u romanu, koje bi trebalo da razmišljaju o svojim snovima i budućnosti, najviše se brinu oko toga kako da zarade za sledeću kiriju. Roman, koji je inspiraciju za naslov pozajmio od Kurta Vonegata, suptilna je satira modernog vremena koja nam je preko potrebna.

„Sva ljubav iz jedne izgorele fotografije” stavlja u središte odnos tri generacije žena koje svet razumeju na gotovo međusobno nespojive načine. Porodica i njena krhka ravnoteža uzdrmani su iznenadnim smeštajem u bolnicu najstarije među njima. Parališući strahovi dobijaju oblik u blizini neminovne smrti. Njihovi odbrambeni mehanizmi, naročito načini na koje svaka od njih parazitira na životu one druge, u ime dužnosti i majčinske ljubavi, izbijaju na površinu. A Leja, koja se nalazi na sredini tog rastojanja, je ta koja beleži promene, koja prosejava stvarnost, nastoji da je pretoči u reči i da joj da smisao, ona koja neprestano preispituje sopstveni identitet, pokušavajući da otkrije ko ostaje izvan uloga ćerke i majke i da pronađe put ka utočištu.