Као што је истакнуто у њеном поднаслову, књига Сваштоловац садржи приче о 44 необична предмета из близине и даљине. Радознали и разнолик избор, тематски распоређен, обухвата изненађујућа открића из целог света: чизме из Бутана, плочице из Барселоне по дизајну Гаудија, чаше за вино из Баскије, брош у облику срца из Сарајева, еспадриле са Пиринеја, скарабеји из старог Египта, канту за отпатке из Њујорка, комад наранџасте тканине са „Плутајућих пристаништа“ у језеру Изео, словеначког змаја, мапу Источног Берлина и још много тога. Причајући приче о конкретним предметима, Екатерина Петрова заправо говори и о местима из којих потичу – Дрвенграду и Катмандуу, Љубљани и Луизијани, Белведеру и Билбау, Селчуку и Централ парку – а истовремено их ставља у шири лингвистички, културни, историјски, антрополошки или географски контекст. Инвентивна мешавина путописа, есеја и кратких прича, текстови су пажљиво истражени и зачињени занимљивим чињеницама, али преломљени кроз субјективни поглед ауторке, као и кроз њену личну биографију као путника, преводиоца и сваштоловца. Уметнички трансформисан естетским оком Љубе Халеве, једне од најистакнутијих савремених бугарских илустратора, изглед књиге на диван и духовит начин хвата дух и расположење прича. На тај начин сама књига постаје леп, пријатан и радостан предмет - за читање и анализирање, за поседовање и поклон.

„Sva ljubav iz jedne izgorele fotografije” stavlja u središte odnos tri generacije žena koje svet razumeju na gotovo međusobno nespojive načine. Porodica i njena krhka ravnoteža uzdrmani su iznenadnim smeštajem u bolnicu najstarije među njima. Parališući strahovi dobijaju oblik u blizini neminovne smrti. Njihovi odbrambeni mehanizmi, naročito načini na koje svaka od njih parazitira na životu one druge, u ime dužnosti i majčinske ljubavi, izbijaju na površinu. A Leja, koja se nalazi na sredini tog rastojanja, je ta koja beleži promene, koja prosejava stvarnost, nastoji da je pretoči u reči i da joj da smisao, ona koja neprestano preispituje sopstveni identitet, pokušavajući da otkrije ko ostaje izvan uloga ćerke i majke i da pronađe put ka utočištu.

Priča o mladoj ženi koja luta kroz nadrealnu Varšavu u pocepanoj venčanici. Umazana je zlatnom farbom, umesto torbice drži flašu vina, a u korsetu krije ukradeni predmet. Povratak kući otežavaju joj apokaliptična žega i oblak crnog dima koji se nadvija nad gradom. Ljudi koje sreće usput iznenađuju čak i više od vremena u prestonici. Ambroži želi da stvori remek-delo, iako mu manjka talenta. Ramona se rukama klijentkinja bavi na kompleksan način: radi manikir i proriče sudbinu iz dlanova. Stefan tvrdi da je albino – ili je to barem jedan deo njegovog tela. Razgovori sa njima služe kao izgovor da ispriča nešto o sebi i sopstvenim iskustvima. Ili pre: o osobi u koju se trenutno uživljava, jer pravo ime junakinje do samog kraja ostaje tajna. Znamo samo njen pseudonim – pod imenom cam girl Vajolet Lav ona nastupa pred muškarcima koji joj plaćaju za ispunjavanje fantazija, i to ne samo seksualnih.

Napisan kao kriminalistički roman, Život je moj opisuje odnose između tri žene različitog društvenog porekla: Anđele Pop, galeristkinje (i sveže majke), Grete Rot, policajke u Odeljenju za ubistva, i Karle [Razije], seksualne radnice. Pateći od postporođajne depresije, Anđela opet oseća snažnu potrebu za kontrolom, potrebu koja se, naposletku, materijalizuje u vidu izložbe koju protagonistkinja osmišljava pod naslovom „Život je moj”, posvećene njenoj ćerki Elizi i sestri Rajsi. Tu se pojavljuje Karla, koju Anđela slučajno upoznaje tokom jednog izlaska u grad, kao i bivši kolega sa fakulteta, novinar Lazar Mitrea. Međutim, Karla je kratkotrajno i ljubavnica Grete, policajke koja je zadužena za istragu sumnjive smrti Anđele Pop. Različite narativne niti prepliću se oko sledeće dileme: da li je smrt Anđele Pop ubistvo ili samoubistvo? Ako je reč o zločinu, ko je krivac? Ima li više saučesnika? Osumnjičeni u ovom slučaju postaju svi koji su bili bliski „žrtvi”. Sumnja i napetost, kako narativna tako i ona među likovima, održavaju se do samog kraja, kada saznajemo da je Anđela Pop iskoristila sve odnose kako bi do kraja sprovela svoj plan: izložbu kao manifest. Želja za samoubistvom i znaci psihičkog klonuća lika rasuti su kroz čitav roman, ali oni ne vode direktno ka zaključku da je to bila Anđelina odluka, te se dilema ubistvo ili samoubistvo zadržava do samog kraja knjige. Život je moj rastavlja stereotipe i predrasude vezane za porodicu, rod, seksualnost i psihičke poremećaje. Roman se, stoga, završava manifestom koji poziva na promišljanje, prihvatanje, razumevanje i empatiju.

“Sve dobre barbike” je roman o Vanji, milenijalki koja puni trideset godina i shvata da u njenom životu ništa nije kako je mislila da će biti. Nije postala poznata umetnica, već je scenaristkinja jeftinih sapunica, nema decu, nije u ljubavnoj vezi, anksiozna je preko svake mere i odnosi sa članovima porodice joj nisu baš najbolji. Kada joj se na vratima stana pojavi bivša devojka sa bebom, Vanja je uprkos činjenici da joj je Svetlana slomila srce, pušta da ostane kod nje neko vreme. To je navede da preispita svoj život. Rastrzana između želje da radi ono što voli i uspe da preživi u Beogradu danas, Vanja shvata da mora nešto da promeni. Ishitreno daje otkaz na sapunici koju piše, a istovremeno je gazda izbacuje iz stana da bi uselio bračni par iz Rusije od koga može da dobije mnogo veću kiriju. Svetlana odlazi, iznova je napušta, a Vanja ostaje sama i odjednom se oseća kao da je iznova devojčica koja ne može da se brine o sebi. Dok pakuje stvari, slučajno prospe ključalu vodu po svojoj nozi i napravi ozbiljnu opekotinu. A onda se zapita - da li je zaista bilo slučajno? Ne znajući šta da radi, Vanja se vraća da živi kod majke, u mali grad nadomak Beograda, a tamo je čeka sve ono od čega je pobegla.

Sara je tek napunila devetnaest godina i, zbog potisnute traume iz prošlosti, oseća rastući strah da će te godine umreti. Iz tog razloga, ono što bi trebalo da bude najbezbrižnije leto u životu, između srednje škole i fakulteta, ona provodi u senci anksioznosti. Izlazi sa društvom po alternativnim klubovima, pokušava da se pomiri sa bivšim dečkom Viktorom, puno pije i želi da je svi primete iako je suštinski povučena. Sve se menja nakon što Sara u mračnoj prostoriji kluba ima prvo snoviđenje u kom trauma iz prošlosti oživi - ponovo se susreće sa devetnaestogodišnjom, sestrom od tetke, Larom. Sara se budi sledećeg jutra sa trnjenjem u ruci, ono se širi i Sara otkriva da ima neimenovanu bolest, s kojom će živeti normalno, ali će je zauvek pratiti. Sara, dobijajući prvu naznaku da je njen strah od smrti opravdan, počinje panično da se bavi analiziranjem tog pojma, svog tela kao nečega što je krhko i prolazno, i kroz ta razmišljanja ubrzano odrasta. Kreće na pripreme za slikarstvo gde upoznaje Tisu i Balšu, njih dvoje su ekscentrični i oboje su se u prošlosti susreli sa smrću, i jedan i drugi imaju zakopane traume. Sara u Tisi pronalazi uzor, a u Balšu se zaljubljuje. Kroz odnos sa njima Sara se suočava sa svojom sadašnjošću, budućnošću i prošlošću - porodičnom tragedijom, koja joj je obeležila celo odrastanje, smrt njene sestre od tetke Lare.

Doručak šampionki je debitantski roman Liu Zakrajšek, u kojem s protagonistkinjom odlazimo na tri različita studentska radna mesta: bioskop, kulturni centar i knjižaru. Kada ne pohađa predavanja ili ne radi, provodi vreme u maloj i zagušljivoj tavanskoj sobici stana koji deli sa impulsivnom i haotičnom Vesnom i organizovanom i ozbiljnom Pijom. Njihova dinamika se manje-više dramatično gradi i urušava kroz poglavlja, a sve se to dešava u pozadini širih egzistencijalnih kriza koje doživljava mlađa generacija koja će tek ući na tržište rada – od nesigurnosti i preteranih cena nekretnina do sve ozbiljnije klasne segregacije, usamljenosti i lošeg mentalnog zdravlja. Mlade junakinje u romanu, koje bi trebalo da razmišljaju o svojim snovima i budućnosti, najviše se brinu oko toga kako da zarade za sledeću kiriju. Roman, koji je inspiraciju za naslov pozajmio od Kurta Vonegata, suptilna je satira modernog vremena koja nam je preko potrebna.

Ova priča je kao paučina od pokidanih niti: ako uspeš da uhvatiš jednu, ostale ti izmiču. To je priča o uznemirujućem nizu smrti u svetu pornografije između Rima, Milana i Torina, ali i priča o istrazi koju vodi glavna inspektorka Vitorija De Feo. To je priča i o tome kako su se dvoje dvadesetogodišnjaka, Bet i Teo, našli na istom tragu u potrazi za pričom koja bi oživela njihov blog, kao i priča o pokušaju jednog novinara žute štampe da napravi ekskluzivu života. Oko njihovih zamršenih potraga kreće se nadrealni hor grotesknih likova: hirurzi koji se bogate prodajući seks-igračke oblikovane po anatomiji preminulih porno zvezda, đavolji advokati koji drže pripravnike na uzici, forenzički analitičari koji pokušavaju da se probiju kao jutjuberi, bivši glumci iz dečjih emisija pali u nemilost, psihijatri koji se prerušavaju u avokado tokom seansi, brbljivi influenseri nadrogirani kokainom, ljigavi menadžeri porno glumica. Sve to prati i začinjava mešavina sintetičkih droga i ugovora o potčinjavanju, odsečenih šaka i pita s limunom, kućnih ljubimaca zečeva i treš emisija, Ikea skladišta i porno setova. Iza jasne detektivske priče raspliću se oblici jedne pornografije postojanja za koju, danas, više ne postoji ništa što bi bilo opsceno.

Ova knjiga kratke proze je svedočanstvo jednog vojnika o iskustvu velikog rata. Vera na frontu, bratstvo među vojnicima, strah i nada, smrt i Ljubav. Autor obrađuje sopstvena traumatična sećanja, ali tekst može poslužiti kao psihoterapija ne samo za njega već i za čitaoce. On govori o sebi, prepričava stvarnost i snove, ali pre svega beleži život na samoj ivici. Govori o ljudima velike Ljubavi, na kojima sve i počiva. Ovde se javlja Gospod Rovovski, započinje Najnoviji zavet, ukrajinska kultura u rancu postaje oslonac, a priznati majstori ratne književnosti ne izdržavaju ispit stvarnosti. Oni o nama, Ukrajincima, ne znaju ništa. O sebi možemo govoriti samo mi sami, jer je na Istoku svašta novo. I Artur Dronj o tome govori otvoreno i neposredno. Onako kako govore oni koji su bili na ivici. I vratili se.