Ova priča je kao paučina od pokidanih niti: ako uspeš da uhvatiš jednu, ostale ti izmiču. To je priča o uznemirujućem nizu smrti u svetu pornografije između Rima, Milana i Torina, ali i priča o istrazi koju vodi glavna inspektorka Vitorija De Feo. To je priča i o tome kako su se dvoje dvadesetogodišnjaka, Bet i Teo, našli na istom tragu u potrazi za pričom koja bi oživela njihov blog, kao i priča o pokušaju jednog novinara žute štampe da napravi ekskluzivu života. Oko njihovih zamršenih potraga kreće se nadrealni hor grotesknih likova: hirurzi koji se bogate prodajući seks-igračke oblikovane po anatomiji preminulih porno zvezda, đavolji advokati koji drže pripravnike na uzici, forenzički analitičari koji pokušavaju da se probiju kao jutjuberi, bivši glumci iz dečjih emisija pali u nemilost, psihijatri koji se prerušavaju u avokado tokom seansi, brbljivi influenseri nadrogirani kokainom, ljigavi menadžeri porno glumica. Sve to prati i začinjava mešavina sintetičkih droga i ugovora o potčinjavanju, odsečenih šaka i pita s limunom, kućnih ljubimaca zečeva i treš emisija, Ikea skladišta i porno setova. Iza jasne detektivske priče raspliću se oblici jedne pornografije postojanja za koju, danas, više ne postoji ništa što bi bilo opsceno.

Као што је истакнуто у њеном поднаслову, књига Сваштоловац садржи приче о 44 необична предмета из близине и даљине. Радознали и разнолик избор, тематски распоређен, обухвата изненађујућа открића из целог света: чизме из Бутана, плочице из Барселоне по дизајну Гаудија, чаше за вино из Баскије, брош у облику срца из Сарајева, еспадриле са Пиринеја, скарабеји из старог Египта, канту за отпатке из Њујорка, комад наранџасте тканине са „Плутајућих пристаништа“ у језеру Изео, словеначког змаја, мапу Источног Берлина и још много тога. Причајући приче о конкретним предметима, Екатерина Петрова заправо говори и о местима из којих потичу – Дрвенграду и Катмандуу, Љубљани и Луизијани, Белведеру и Билбау, Селчуку и Централ парку – а истовремено их ставља у шири лингвистички, културни, историјски, антрополошки или географски контекст. Инвентивна мешавина путописа, есеја и кратких прича, текстови су пажљиво истражени и зачињени занимљивим чињеницама, али преломљени кроз субјективни поглед ауторке, као и кроз њену личну биографију као путника, преводиоца и сваштоловца. Уметнички трансформисан естетским оком Љубе Халеве, једне од најистакнутијих савремених бугарских илустратора, изглед књиге на диван и духовит начин хвата дух и расположење прича. На тај начин сама књига постаје леп, пријатан и радостан предмет - за читање и анализирање, за поседовање и поклон.

Istorijska fikcija „Progon jagnjadi” polazi od posledica masakra počinjenog nad jednom zajednicom na zapadu Rumunije, neposredno nakon potpisivanja Drugog bečkog arbitražnog sporazuma 1940. godine. Početak Drugog svetskog rata zatiče Domniku i braću Romija i Mikuluša u dvorcu porodice Teleki, gde rade kao sluge. Čim saznaju da je njihovo selo napadnuto, kreću na put da spasu majku. Međutim, jedini način da pobegnu od naoružanih hortijevskih/hortijevih trupa jeste mreža podzemnih tunela iskopanih između utvrđenja Transilvanije (na početku knjige nalazi se mapa ove mreže), u kojoj rumunske izbeglice traže svoje porodice i put ka slobodi. U Podzemlju dolazi do raznih sukoba, jer nisu svi prolazi završeni, ponestaje zaliha u ostavama, a jedan špijun poslat od strane Mađara unutra unosi krišom džak sa dinamitom. Istovremeno sa dramom izbeglica prepliće se i ljubavna priča između Romija i Domnike, koji se razdvajaju jedno od drugog. Domnika ostaje kao talac u jednom zaseoku koji je naseljen grupom ruskih špijuna, dok Romija progone sin grofa Telekija i njegovi vojnici. „Progon jagnjadi” nije samo napeta priča o putevima i granicama, već i tip romana koji otvara diskusije na teme kao što su izgnanstvo, kolektivno sećanje i prava žena, podstičući nas na kraju da se zapitamo: koju cenu smo spremni da platimo za slobodu i kakvo nasleđe biramo da ostavimo budućim generacijama?

Dvojici pokvarenjaka naloženo je da pogube cinkaroša. Dok tumaraju planinama i selima, za petama im je vlastita prošlost. Ovo je onirička parabola smeštena u surovi svet, u kojoj strah gospodari sudbinama junaka.

„U ruci držite roman koji obiluje licima koja su delimično nestala, delimično (ne)stvarna, na marginama istinitosti. U hostelu Preko granice moguće je veđto spojeno i ujedinjeno sa nemogućim, ipak sve je izuzetno životno i materijalno, neknjiško. Lekićeva jezička izbrušenost i detaljistički pristup rubnim emocionalnim stanjima navodi preko granice očekivanja.“

Ova knjiga kratke proze je svedočanstvo jednog vojnika o iskustvu velikog rata. Vera na frontu, bratstvo među vojnicima, strah i nada, smrt i Ljubav. Autor obrađuje sopstvena traumatična sećanja, ali tekst može poslužiti kao psihoterapija ne samo za njega već i za čitaoce. On govori o sebi, prepričava stvarnost i snove, ali pre svega beleži život na samoj ivici. Govori o ljudima velike Ljubavi, na kojima sve i počiva. Ovde se javlja Gospod Rovovski, započinje Najnoviji zavet, ukrajinska kultura u rancu postaje oslonac, a priznati majstori ratne književnosti ne izdržavaju ispit stvarnosti. Oni o nama, Ukrajincima, ne znaju ništa. O sebi možemo govoriti samo mi sami, jer je na Istoku svašta novo. I Artur Dronj o tome govori otvoreno i neposredno. Onako kako govore oni koji su bili na ivici. I vratili se.