Ova priča je kao paučina od pokidanih niti: ako uspeš da uhvatiš jednu, ostale ti izmiču. To je priča o uznemirujućem nizu smrti u svetu pornografije između Rima, Milana i Torina, ali i priča o istrazi koju vodi glavna inspektorka Vitorija De Feo. To je priča i o tome kako su se dvoje dvadesetogodišnjaka, Bet i Teo, našli na istom tragu u potrazi za pričom koja bi oživela njihov blog, kao i priča o pokušaju jednog novinara žute štampe da napravi ekskluzivu života. Oko njihovih zamršenih potraga kreće se nadrealni hor grotesknih likova: hirurzi koji se bogate prodajući seks-igračke oblikovane po anatomiji preminulih porno zvezda, đavolji advokati koji drže pripravnike na uzici, forenzički analitičari koji pokušavaju da se probiju kao jutjuberi, bivši glumci iz dečjih emisija pali u nemilost, psihijatri koji se prerušavaju u avokado tokom seansi, brbljivi influenseri nadrogirani kokainom, ljigavi menadžeri porno glumica. Sve to prati i začinjava mešavina sintetičkih droga i ugovora o potčinjavanju, odsečenih šaka i pita s limunom, kućnih ljubimaca zečeva i treš emisija, Ikea skladišta i porno setova. Iza jasne detektivske priče raspliću se oblici jedne pornografije postojanja za koju, danas, više ne postoji ništa što bi bilo opsceno.

“Sve dobre barbike” je roman o Vanji, milenijalki koja puni trideset godina i shvata da u njenom životu ništa nije kako je mislila da će biti. Nije postala poznata umetnica, već je scenaristkinja jeftinih sapunica, nema decu, nije u ljubavnoj vezi, anksiozna je preko svake mere i odnosi sa članovima porodice joj nisu baš najbolji. Kada joj se na vratima stana pojavi bivša devojka sa bebom, Vanja je uprkos činjenici da joj je Svetlana slomila srce, pušta da ostane kod nje neko vreme. To je navede da preispita svoj život. Rastrzana između želje da radi ono što voli i uspe da preživi u Beogradu danas, Vanja shvata da mora nešto da promeni. Ishitreno daje otkaz na sapunici koju piše, a istovremeno je gazda izbacuje iz stana da bi uselio bračni par iz Rusije od koga može da dobije mnogo veću kiriju. Svetlana odlazi, iznova je napušta, a Vanja ostaje sama i odjednom se oseća kao da je iznova devojčica koja ne može da se brine o sebi. Dok pakuje stvari, slučajno prospe ključalu vodu po svojoj nozi i napravi ozbiljnu opekotinu. A onda se zapita - da li je zaista bilo slučajno? Ne znajući šta da radi, Vanja se vraća da živi kod majke, u mali grad nadomak Beograda, a tamo je čeka sve ono od čega je pobegla.

Istorijska fikcija „Progon jagnjadi” polazi od posledica masakra počinjenog nad jednom zajednicom na zapadu Rumunije, neposredno nakon potpisivanja Drugog bečkog arbitražnog sporazuma 1940. godine. Početak Drugog svetskog rata zatiče Domniku i braću Romija i Mikuluša u dvorcu porodice Teleki, gde rade kao sluge. Čim saznaju da je njihovo selo napadnuto, kreću na put da spasu majku. Međutim, jedini način da pobegnu od naoružanih hortijevskih/hortijevih trupa jeste mreža podzemnih tunela iskopanih između utvrđenja Transilvanije (na početku knjige nalazi se mapa ove mreže), u kojoj rumunske izbeglice traže svoje porodice i put ka slobodi. U Podzemlju dolazi do raznih sukoba, jer nisu svi prolazi završeni, ponestaje zaliha u ostavama, a jedan špijun poslat od strane Mađara unutra unosi krišom džak sa dinamitom. Istovremeno sa dramom izbeglica prepliće se i ljubavna priča između Romija i Domnike, koji se razdvajaju jedno od drugog. Domnika ostaje kao talac u jednom zaseoku koji je naseljen grupom ruskih špijuna, dok Romija progone sin grofa Telekija i njegovi vojnici. „Progon jagnjadi” nije samo napeta priča o putevima i granicama, već i tip romana koji otvara diskusije na teme kao što su izgnanstvo, kolektivno sećanje i prava žena, podstičući nas na kraju da se zapitamo: koju cenu smo spremni da platimo za slobodu i kakvo nasleđe biramo da ostavimo budućim generacijama?

Ljiljana D. Ćuk’s short prose dives into the depths of human emotion, exploring a strong sense of existential despair. With a direct and uncompromising style, Ćuk reveals the struggle to make peace with a world that feels broken, where every part of reality comes with an unsettling sense of disgust. Her writing gives readers a raw and intense experience, confronting the challenge of finding meaning in a universe that seems indifferent. "The short prose of Ljiljana D. Ćuk is not only exquisite literature, which it undoubtedly is, but also an expression of general despair, the torment of trying to come to terms with anything that exists, as everything existing is mostly seen and experienced as repulsive in itself." (Srdjan Srdić)

Doručak šampionki je debitantski roman Liu Zakrajšek, u kojem s protagonistkinjom odlazimo na tri različita studentska radna mesta: bioskop, kulturni centar i knjižaru. Kada ne pohađa predavanja ili ne radi, provodi vreme u maloj i zagušljivoj tavanskoj sobici stana koji deli sa impulsivnom i haotičnom Vesnom i organizovanom i ozbiljnom Pijom. Njihova dinamika se manje-više dramatično gradi i urušava kroz poglavlja, a sve se to dešava u pozadini širih egzistencijalnih kriza koje doživljava mlađa generacija koja će tek ući na tržište rada – od nesigurnosti i preteranih cena nekretnina do sve ozbiljnije klasne segregacije, usamljenosti i lošeg mentalnog zdravlja. Mlade junakinje u romanu, koje bi trebalo da razmišljaju o svojim snovima i budućnosti, najviše se brinu oko toga kako da zarade za sledeću kiriju. Roman, koji je inspiraciju za naslov pozajmio od Kurta Vonegata, suptilna je satira modernog vremena koja nam je preko potrebna.

Mia ima dvadeset sedam godina i svakoga dana mora da gleda ono najgore što svet nudi: radi kao moderator sadržaja i posao joj je da cenzuriše najnasilnije snimke koji kruže internetom. Od kada je njen bivši momak nastradao od strujnog udara u kadi, ona živi u nekoj vrsti začaranog kruga nihilizma i kajanja, obamrla od posla koji obavlja i psihoaktivnih lekova, a tek povremeno je prene prijateljstvo sa Denisom i Mirijam. Njena prošlost sa Rubenom je zbirka surovih uspomena, poput onih slika koje mora da uklanja sa društvenih mreža, ali ne može da ih obriše iz sopstvenog sećanja: njegove emotivne ucene, u kojima je optužuje da ga proždire kao bogomoljka, i njen strah da ga napusti. Međutim, kada naiđe na Sofijin video, devojke koja liči na nju, a koja se baca sa mosta, Mia uspeva da se trgne i kreće njenim tragom: upoznaje njenog dečka, Lapa, muzičara u usponu, i prijateljicu Margo, eskort-damu i igračicu u noćnom klubu; oboma dopušta da je zavedu u jednom vrtlogu odraza, sve dok Mia, sa Mirijam i Margo, ne odluči da sebi pruži alternativu, koja se ogleda u sestrinskom paktu van svih okvira, a koji će uspeti da razbije oklop njenog bola. „Bogomoljka” prati put jedne mlade žene koja prkosi gubitku i samoći, pobunivši se protiv iskonskog osećaja ženske krivice kako bi zakoračila napred, ka svetlosti svoje buduće verzije.

Napisan kao kriminalistički roman, Život je moj opisuje odnose između tri žene različitog društvenog porekla: Anđele Pop, galeristkinje (i sveže majke), Grete Rot, policajke u Odeljenju za ubistva, i Karle [Razije], seksualne radnice. Pateći od postporođajne depresije, Anđela opet oseća snažnu potrebu za kontrolom, potrebu koja se, naposletku, materijalizuje u vidu izložbe koju protagonistkinja osmišljava pod naslovom „Život je moj”, posvećene njenoj ćerki Elizi i sestri Rajsi. Tu se pojavljuje Karla, koju Anđela slučajno upoznaje tokom jednog izlaska u grad, kao i bivši kolega sa fakulteta, novinar Lazar Mitrea. Međutim, Karla je kratkotrajno i ljubavnica Grete, policajke koja je zadužena za istragu sumnjive smrti Anđele Pop. Različite narativne niti prepliću se oko sledeće dileme: da li je smrt Anđele Pop ubistvo ili samoubistvo? Ako je reč o zločinu, ko je krivac? Ima li više saučesnika? Osumnjičeni u ovom slučaju postaju svi koji su bili bliski „žrtvi”. Sumnja i napetost, kako narativna tako i ona među likovima, održavaju se do samog kraja, kada saznajemo da je Anđela Pop iskoristila sve odnose kako bi do kraja sprovela svoj plan: izložbu kao manifest. Želja za samoubistvom i znaci psihičkog klonuća lika rasuti su kroz čitav roman, ali oni ne vode direktno ka zaključku da je to bila Anđelina odluka, te se dilema ubistvo ili samoubistvo zadržava do samog kraja knjige. Život je moj rastavlja stereotipe i predrasude vezane za porodicu, rod, seksualnost i psihičke poremećaje. Roman se, stoga, završava manifestom koji poziva na promišljanje, prihvatanje, razumevanje i empatiju.

Centralni lik novog romana Filipa Grujića je pravi „junak našeg doba“, mladić na prelasku iz dvadesetih (kada se sve prašta i ništa nije konačno) u tridesete (kada sve postaje obavezujuće i ozbiljno), upravo izašao iz duge veze s nejasnom idejom šta želi od života. Njegova svakodnevica rastrzana između porodice (razvedeni otac i majka, njihovi novi partneri i vremešni, ali vrlo živopisni roditelji), prijatelja, devojaka i obaveza, komične epizode, snažan autoironijski ton i bolno iskrena promišljanja o tome šta uopšte znači biti srećan u trećoj deceniji XXI veka, sve su to delovi kompleksne ali majstorski složene literarne slagalice koju bez preterivanja možemo nazvati prvim pravim, ozbiljnim milenijalskim romanom u srpskoj književnosti. Filip Grujić posle dva zapažena romana kojima je nagovestio veliki književni talenat ovim delom sazreva u jednog od najboljih pripovedača koje naša književnost ima, prestaje da bude samo njena svetla budućnost i postaje važna i nezaobilazna sadašnjost.

„U ruci držite roman koji obiluje licima koja su delimično nestala, delimično (ne)stvarna, na marginama istinitosti. U hostelu Preko granice moguće je veđto spojeno i ujedinjeno sa nemogućim, ipak sve je izuzetno životno i materijalno, neknjiško. Lekićeva jezička izbrušenost i detaljistički pristup rubnim emocionalnim stanjima navodi preko granice očekivanja.“