Ćrtice je roman o Miji i njenoj porodici koja je pretrpela takozvano brisanje nakon što je Slovenija stekla nezavisnost. Brisanje stanovništva bio je jedan od najmračnijih trenutaka u modernoj slovenačkoj istoriji: 1992. godine, više od 25.000 ljudi – uglavnom bivših građana drugih jugoslovenskih republika – nezakonito je izbrisano iz registra stalnih stanovnika. Preko noći su izgubili svoj pravni status, lična dokumenta i osnovna ljudska prava, čime su postali nevidljivi u sopstvenoj zemlji. Roman prekida tišinu oko ove traume – ni porodica ni društvo ne govore o njoj. Mijina priča pruža intiman uvid u drugu, manje svečanu stranu nezavisnosti Slovenije i raspada Jugoslavije. Sofisticiranim humorom i osećajnim narativnim glasom, autorka otkriva kako se društvene i političke promene odražavaju u svakodnevnom životu pojedinaca. Ovim romanom, slovenačka književnost se prvi put bavi brisanjem iz perspektive deteta – devojčice koja u početku ne razume značenje državljanstva, granica i identiteta, ali kako odrasta, sve više razume zašto je važno imati „dovoljno crtica” na poslednjem slovu svog prezimena. Debitantski roman Tine Perić, iako se bavi izazovnom temom – brisanjem – i iako gotovo svaka rečenica napisana o tome boli, nije gorko štivo. Birokratski potez koji je dobio posebni naziv u detinjstvu glavne junakinje – „problem s papirima” – ne samo da je izbrisao Mijinog oca iz registra stalnog stanovništva, učinio ga nesposobnim za rad i lišio ga svih prava, već ga je praktično izbrisao i iz njenog života. Srećom, ne trajno.

Doručak šampionki je debitantski roman Liu Zakrajšek, u kojem s protagonistkinjom odlazimo na tri različita studentska radna mesta: bioskop, kulturni centar i knjižaru. Kada ne pohađa predavanja ili ne radi, provodi vreme u maloj i zagušljivoj tavanskoj sobici stana koji deli sa impulsivnom i haotičnom Vesnom i organizovanom i ozbiljnom Pijom. Njihova dinamika se manje-više dramatično gradi i urušava kroz poglavlja, a sve se to dešava u pozadini širih egzistencijalnih kriza koje doživljava mlađa generacija koja će tek ući na tržište rada – od nesigurnosti i preteranih cena nekretnina do sve ozbiljnije klasne segregacije, usamljenosti i lošeg mentalnog zdravlja. Mlade junakinje u romanu, koje bi trebalo da razmišljaju o svojim snovima i budućnosti, najviše se brinu oko toga kako da zarade za sledeću kiriju. Roman, koji je inspiraciju za naslov pozajmio od Kurta Vonegata, suptilna je satira modernog vremena koja nam je preko potrebna.

Ima dvadeset četiri godine, napola je Napuljac, napola Mađar, studirao je u Bolonji i želeo bi da bude režiser i još uvek pokušava da nađe svoj put: ovo je inicijalni foto-robot protagoniste knjige „Da skratim priču“, debitantskog romana Davida di Lorenca. Zove se Davide, upravo kao i autor romana, i prvi put ga srećemo u Budimpešti, u gradu u kojem je rođena i odrasla njegova majka. Napustio je Italiju, prijatelje, porodicu i, uprkos tome što mu život u inostranstvu pruža obilje grotesknih avantura, njegova svakodnevica je dremljiva i nestalna. Preseljenje u Berlin neće ništa promeniti, a stvari će krenuti da se razvijaju tek kada bude primljen u školu filma i preseli se u Rim. Pinjeto, noći provedene u đuskanju (i posledična pustolovna vraćanja kući), umor i novi susreti doprineće novom Davideovom buđenju, rešenom da se uhvati u koštac sa jednom misterijom: besmisleno pojavljivanje, ali sve češće, razbijenog jajeta na stepeništu. Davide di Lorenco uspeva da verno i ironično predstavi svakodnevni život momka na pragu odraslog doba, što u svojoj intimnoj i melahnoličnoj dimenziji, što u beskrajnim rimskim noćima, i zabavama punim alkohola širom Evrope. „Da skratim priču” je opušten i dirljiv roman, koji u potpunosti čuva haotičan ritam i svežinu dvadesetih godina.

Prošlo je već nekoliko godina otkako su Luk i Eli prvi put kročili na tlo Crvene planete. Sadnjom višanja na Marsu, koje zasad jedine uspevaju na ovoj turobnoj planeti, otac i ćerka započinju uzbudljivu potragu za tajnama ukopanim u naslage crvenkaste prašine. Stabla puna tamnocrvenih plodova rastu pod svodovima svih specijalizovanih plastenika, osim u jednom – Rejonu 24. Dok se unutrašnjost njihovih astronautskih odela sve više puni usamljenošću, strahom, nerazumevanjem i tugom, tragični događaji iz prošlosti nastavljaju da ih pritiskaju kao sumorna izmaglica Marsa. Iako često primoravaju sebe da ne razmišljaju o domu koji su privremeno napustili, iskre njihovih priča i sećanja nemoguće je u potpunosti ugasiti – one ih vuku ka bitnim sitnicama i događajima koji su oblikovali njihove živote. Zašto je važno na koji način Eli jede višnje i koje je drvo Luk zasadio kad je bio mali? Da li staro imanje, voćnjak, obližnje jezero, utihnuli seoski vašar i mreža isprepletenih kanala i šumaraka mogu biti skelet i životni sistem jedne porodice? U svom debitantskom romanu Boris Džinić vešto prepliće prošlost i sadašnjost svojih junaka i donosi nam dirljivu priču o snazi uspomena, ljubavi, bolu, patnji i neraskidivim vezama među ljudima. Rejon 24 podseća nas da je i na najmračnijem mestu moguće sačuvati radost življenja i veru da se onome što nas čeka vredi vratiti.