Početak romana “Meduze žive zauvek dok ih ne uhvate”

I DEO

Komšija je dobar dok ne počne da urliče.  
Trčanje je lako dok se ne zadišeš.  
Kosti su jake dok ih ne polomiš.
Bolnice su zgrade dok u njih ne uđeš.
Telo je dobro dok ti ne otkaže.
Meduze žive zauvek dok ih ne uhvate. 

Stojim ispred farbare, pušim cigaretu i pitam se da li je ovo godina u kojoj ću umreti. Posmatram pijacu preko puta ulice. Prodavci su već počeli da pakuju svoje namirnice sa štandova. Na obodu pijace, ribarnica. Veliki akvarijum s ribama koje plivaju levo-desno, levo-desno, čekaju da ih neko odabere. Kad ih taj neko odabere, odnese ih kući, stavi u kadu i ulupa im glavu čekićem. Barem je tako radio moj otac, a majka bi vrištala. Bila sam ubeđena da jedna riba gleda u mene i otvara usta, onako, kao da izgovara: om – om – om.  

Posmatram čoveka koji prilazi ribarnici i zagleda se u ribe kroz staklo. Sve su iste. Nasumično pokaže prstom na jednu. Ruka s druge strane stakla zarije se u jato i izvadi ribu koja se koprca i bori za dah. Radnik iz ribarnice upita čoveka: „Da li je to ta?“. Čovek je ni ne pogleda, samo klimne glavom i izvadi novac. Tada je odlučeno: baš toj ribi će danas biti smrskana glava.  

Dok sam posmatrala kako čovek preuzima kesu s odabranom ribom, pitala sam se: zašto baš ona?  

Možda je bila blizu stakla u pogrešnom trenutku, ili je drugačije od drugih riba izgovorila om ili je napravila previše nagli pokret, čime je na sebe posebno skrenula pažnju; možda je čoveka pogledala na pogrešan način ili na pravi način ili je bila bolja od drugih riba, ili je previše zaostajala u odnosu na druge ribe, ili je prosto postojao prazan prostor oko nje u trenutku kada ju je čovek pogledao, ili bi sutra došao neko ko bi joj loše ulupao glavu pa bi, u agoniji, morala živa da trpi još i prženje. Možda. A možda uopšte ne postoji razlog zašto je baš ona završila u toj kesi. Zašto je baš ona odabrana od svih. Možda je to samo tako. Slučajnost.  

To bi bilo najgluplje.  

Naglo sam ugasila cigaretu o zid farbare.  

Iz farbare izlazi gazda, sredovečan čovek, stomak kao trudnica, noge kao kostur, osmeh kao hijena. Simpatičan tip.  

– Ajde, seko, ajde, koliko jednu pušiš! Mlada pluća, može to i brže! – iskezio se, uštinuo me za obraz. Uvek je bio nervozan i žurio je. A za ova tri dana, koliko radim ovde, nisam primetila da je iko sporiji od njega. Izvadio je cigarete iz džepa a ja sam ušla u farbaru. Skučena radnja, pretrpana kofama s farbom, na čijim je zidovima nekoliko nalepljenih panoa s raznim paletama boja. Pored stola na kom stoji kasa, razni alati za farbanje. Još uvek nisam zapamtila kako se koji alat zove. Otišla sam u „radionicu“. Tako mi je rečeno da se ta prostorija zove. Mala soba, jedan stočić, dve stolice, jedna fotelja. Na zidovima nekoliko fotografija manastira, ikona i fotografija gole žene pored ferarija. U uglu sobe kompjuter, na kom su uvek bili puštani snimci ljudi koji padaju „na smešne načine“. Tako je pisalo ispod snimka. Bacila sam pogled na kofu s farbom koja je stajala na stolu. Prva boja koju sam sama umešala. Bila je braon kao govno.  

Imala sam još vremena do devet. Tad mi se završavalo radno vreme. Sela sam pred kompjuter i gledala kako ljudi padaju na smešne načine. Čovek skače s daske u bazen, pada pored bazena pravo na kičmu. Dečak hoda gredom, sklizne, šipka mu se zarije u međunožje. Žena se zaleti u dnevnoj sobi, skoči, udari glavu o dovratak i pada na pod. Ništa mi nije bilo smešno. Premotala sam nekoliko puta unazad i opet pogledala. I dalje mi ništa nije bilo smešno. Pogledala sam koliko ljudi je pregledalo taj video. Osamdeset tri hiljade. Ne znam. Možda sam ja glupa. Gazda je ušao u radionicu, osmehnuo mi se kad je video da gledam snimak.

– Je l’ si videla debelog na bazenu? Majku mu jebem, upiš’o sam se od smeha. Kakvih idiota ima, majko mila!

Osmehnula sam mu se. Stvarno mi je bio simpatičan. Kad je opsovao, učinilo mi se da ima nečeg seksualnog u njemu. Nekako je tako psovao, agresivno a nonšalantno. Da li bih spavala sa njim? To sam se u to vreme pitala za mnoge ljude, a onda bi me posle bilo sramota. Pogledao je na sat.

– Ajde, seko, pali! Ko još kupuje farbu u pola devet uveče?  

Skinula sam kecelju koju sam ponela od kuće. To je gazdi bilo veoma bitno na razgovoru za posao. Da imam svoju kecelju, ne može on baš sve da obezbedi. I platu i kecelju. Pogledao je kecelju, namignuo mi zadovoljno.

– Odlična kecelja, e... možeš i meni takvu jednu da nabaviš.

Kecelja je bila roze, na cvetiće. Pomislila sam da bi kecelja bila jedini odevni predmet koji bi mogao da prekrije njegov stomak.  

Kada sam izašla na ulicu, kao da me je nešto lupilo. Osetila sam talas leta. Devet uveče i tek je sumrak. Zvukovi udaljenih glasova, dranja, smejanja. U kratkim rukavima sam i vruće mi je. Svake druge godine osetila bih zanos i krenula da hodam niz ulicu. Pomislila bih kako volim život i vetar bi me pogurao otpozadi, majica bi mi se slepila uz znojava leđa i vetar bi me osušio, gledala bih prolaznike u kojima učitavam svoju sreću, kakav god da im je izraz lica. Ove godine ne mogu tako da se osećam jer mi je pre neki dan bio devetnaesti rođendan.  

To je, između ostalog, razlog zašto od jutros sve vreme razmišljam o ogrebotini koju sam zadobila pre posla. Preskočila sam zarđalu ogradu ne bih li skratila put do farbare. Sada se ceo dan pitam da li će mi amputirati nogu ili ne. Završila sam s poslom, leto je, a mene nervira što mi se od toplote znoje šake i to me sprečava da lepo zategnem kožu na butini kako bih još jednom proverila da li je ogrebotina samo površinska ili je došla do krvi. Sumrak još više otežava moj, već uvežbani, pregled. Približavam se izlogu s cipelama i neonsko svetlo osvetli mi butinu. Pritiskam ogrebotinu, i dalje nema krvi. Razmišljam da li da se vratim do te ograde iako je u potpuno drugom smeru. Kažem sebi, ne budi luda. Nastavljam da hodam, ali strah mi nagriza sve ostale misli. Odlučim da se ipak vratim.  

Pređem nekoliko kilometara i stižem do ograde. Gledam žicu na koju sam se ogrebala i stvarno mi deluje da nije zarđala, samo na sredini ima malo rđe, kao u nekim tačkicama. Vrlo fokusirana rđa. Shvatam da ipak nisam dobila tetanus, pa odlazim do trafike da kupim pivo.  

Sad sam smirena i pod utiskom toga što je leto. Previše sam ljubazna prema nadrndanoj ženi koja me gleda belo dok mi otkucava pivo. I nju sam volela. Ženo iz trafike, volim te, jer je leto i kupujem prvo letnje pivo kod tebe u trafici.

Sela sam na klupu koja gleda na reku. Ponekada kada bih sedela ovde imala bih toliko želja u sebi da sam osećala kako mi telo treperi. Sada sam samo gledala kako automobili prolaze putem i nestaju. Pomislim kako je jedino spasenje za mene vožnja u tim kolima. Sada stojim sa strane i samo ih gledam, a spasenje je, pomislim, u tome da budem u njima. Ispred mene bi bio osvetljen put i ulična svetla koja se razliju i postaju šare i mrlje i osećala bih iščekivanje kako me steže u stomaku. U tim kolima znam kuda idem i biće, i biće, i biće...

Bilo je tek deset. Nisam ništa jela ceo dan i pivo je već počelo da me hvata. Da li što sam pijana ili jer mi je dosadno, zovem Viktora. Odmah mi se javlja na telefon i kaže da dođem do njega. Čudno, ali super.  

Ušla sam u tramvaj. Opet rđa na sedištima; ipak odlučim da stojim. Dovezla sam se do pretposlednje stanice i pela se sve do vrha brda. Viktor je bio nizak i mislio je o sebi da je ružan. Jednom, dok smo se ljubili, potekao mu je gnoj iz bubuljice, oči su mu se napunile suzama, a ja sam se tek tad stvarno zaljubila. Viktorova majka je bila bogata. Držala je lanac apoteka. Viktor je pričao da joj želi sve najgore, a u stvari je samo želeo da ona češće bude kod kuće. Nikad nisam upoznala njegovog oca, a ni ne moram. Znam da ga je tukao. Uhvatio bi Viktora za kosu i vukao ga po podu, ako bi ovaj zaplakao, bilo bi još gore.

Pomisao na tu scenu dugo me je opsedala. Zamišljala sam njegovog oca, onakvog kakvog ga jedino znam, s porodične fotografije koju sam videla u prastarom albumu: Viktorova majka tad je bila još mlada a Viktor je bio beba. U mislima bih njegovog oca bacala po sobi koja ima hrapave zidove, vukla bih mu glavu po gipsanim izbočinama dok delići njegove lobanje ne ostanu zalepljeni.

Kad mi je njegova majka pričala o tome, bila je pijana. Ona je često bila pijana, a i Viktor sve češće. Dok se svađaju, lica su im na isti način modrocrvena, glas im na isti način podrhtava, istim tonom govore iste stvari, ali nikako ne mogu da se sporazumeju.

Kad sam stigla, ulazna vrata bila su otključana. Čim sam ušla, dočekala me je Viktorova mačka. On je mrzeo što me njegova mačka toliko voli, ljutio se na nju kada mi priđe dok se svađamo. Mrzeo je što me njegova majka toliko voli i što mi se tako nežno obraća kada mi nudi kafu. Viktor je mrzeo da me iko voli jer se plašio da ću onda shvatiti da mi on ne treba.

Viktor i ja smo raskinuli pre godinu dana. Od tad povremeno imamo seks, svaki put deluje kao da ćemo opet biti zajedno, ali onda se Viktor seti koliko mogu da ga povredim i vratimo se na početak.

U predsoblju se čuo glasan zvuk televizora. Njegova majka je bila kod kuće. Odlučila sam da joj se ne javim, nego da odem pravo kod Viktora u sobu.

Duboko sam udahnula dok sam stajala ispred njegovih vrata. Stomak mi se uvek grčio pri pomisli da ću ga videti. Bio je to osećaj koji zamišljam da bih imala u onim kolima. Uzbuđeno sam otvorila vrata, ali u sobi nije bilo nikoga. Osetila sam grozničavo razočaranje. Istog trenutka sam znala, on uopšte nije kod kuće.  

Nekoliko trenutaka stajala sam zaleđeno na vratima, a onda sam ušla u sobu i bacila se na krevet, oslonila se na zid i gledala po sobi. Dok sam pogledom prelazila preko izlepljenih zidova njegove sobe, želela sam da znam do kada planira da mi se sveti. Pogled mi se zadržao na jednoj karti za koncert koja je bila zalepljena na zidu. Na taj smo išli zajedno. Uzela sam njegovu usnu harmoniku koja je stajala pored kreveta, dunula sam u nju. Čuo se tužan zvuk koji me je razbesneo. Otvorila sam prozor i bacila usnu harmonuku duboko u dvorište. Nadam se da će zarđati dok je ne nađe.  

Legla sam na njegov krevet i zagledala se u plafon. Posteljina je mirisala na omekšivač koji je Viktorova majka uvek koristila. Miris me je podsećao na nežni roze cvet pošto mu se latice iskidaju na deliće. Prekrila sam lice posteljinom. Kroz istanjenu tkaninu naziralo se svetlo lustera koji mi je zaličio na košnicu. Šta bih mu rekla kad bi sad ušao u sobu? Kako bih se ponašala?

Čujem vrata koja se tiho otvaraju i zvuk izlizanih đonova. U sobu ulazi Viktor, vidim mu neurednu kosu kroz rupice tkanine. Sklonim posteljinu sa lica. Nije iznenađen što sam tu.

– Duže je trajalo predavanje – kaže mi.

– Ma da – kažem mu.

Viktor se nasmeje. Seda pored mene na krevet. Na milimetar smo od ukrštanja pogleda kada mačka otvori vrata. Prede i repom se vrti oko Viktorove noge. Viktor me pogleda da bi proverio da li sam ljubomorna. Stegnem usne i okrenem se na bok, ne bih li sakrila svoju reakciju. Bilo me je sramota, ali naravno da sam bila ljubomorna. Da je muška mačka, možda ne bih bila, ovako jesam. Ljubomorna sam i zavidim joj. Slučajno sam ga krajičkom oka pogledala i time mu dala znak da je pobedio. Čim je osetio moju slabost, njegovo prisustvo odjednom je naraslo, ispunilo sobu i počelo da me guši. Prostorija je postala lepljiva, dodirnula sam zid i ruka mi je ostala zalepljena za žutu smolastu tečnost koja se slivala. Pogledala sam ka lusteru koji je ličio na košnicu, odjednom je žuto svetlo u njemu počelo da treperi. Zagledala sam se u svetlo uplašeno, dok mi je ruka sve više tonula u lepljivi zid. Pogledala sam Viktora koji je s podmuklim kezom mazio mačku. Sada mu je sedela na šorcu a šapice je grčila i širila na njegovoj koži iznad kolena. Više nisam ljubomorna, ali je sad gotovo, sve što uradim biće protumačeno kao znak slabosti. Pokušavam da istrgnem ruku iz lepljive mase, a Viktor se oseća sve većim i moćnijim. Odjednom se čuje jezivi prodorni zvuk nalik na dva prigušena bubnja. Pogledala sam u pravcu lustera. Munjevitom brzinom roj osa probuši tanku opnu lustera i krene ka meni. Već ih vidim kako mi prekrivaju celo telo i ulaze u uši, nos, usta. Kako me proždiru i kako mi je nepodnošljivo toplo i postajem sve ulepljenija i gušim se u haotičnim zvukovima zujanja i mekanim osinjim trbusima. Zatvorim oči spremna na njihov napad, ali u poslednjem trenutku one menjaju pravac. Škiljim. Ose prekrivaju sve zidove i počinju da nas zagrađuju. Grade žute lepljive naslage svuda po zidu. Polako nestaju sve karte za koncerte i posteri, umesto njih se prave rupice i uskoro ceo zid izgleda kao saće koje mi je majka davala da sisam u krevetu pre škole. Sad mi je ruka do lakta utonula u zid, gledam Viktora i njegovu mačku i shvatam da smo u stvari oduvek i bili u košnici.  

Želim da mu kažem nešto da bih prekinula sve to, da mu kažem da ne želim više da budem ljubomorna i da želim da zajedno mazimo tu prokletu mačku, ali osa me ujede za jezik i ja shvatim da je možda i bolje što se nije pojavio, ustajem s kreveta i izlazim iz sobe.