View Colofon
Translations
Published in edition #2 2019-2023

24

Written in SR by Marija Pavlović

17

22. 12. 2014. Diario de Vida

Utvarna priroda na trgu Placa de Espanja ogledala se u tome što je odavala utisak veličanstvenosti pređašnje civilizacije, koja je u modernom dobu izgubila smisao. Šta će kolonizatorskoj sili ovoliki trg, pompezno podeljen na španske provincije, predviđen za svečanosti prošlih vremena? Kočije su obigravale oko fontane pružajući turistima jeftino igranje plemstva. Dobro je, barem nema segveja ovde. Jedan konj je iskoristio nepažnju kočijaša, oslobodio se jarma i galopom otrčao ka svojoj novostečenoj slobodi. Ostavljajući za sobom zbunjenost, škljocanje aparata koji su pokušavali da uhvate ovu scenu i dugu pod suncem u fontani nasred trga, otrčao je u park „Marija Luiza”. Ovaj „Diznilend” za odrasle bio je miran i nestvarno idiličan. Protrčao je pored veličanstvenog drveta Ficus macrophylla koje je izašlo iz fantazmagorične ilustracije dečje bajke i smestilo se u park među palmama i ostalim zelenim življem, monumentalno izdižući svoje korenje nad zemljom kao naopaka krošnja. S drveta je zalepršao golub, nadleteo mudehar fontane i produžio ka svom narodu koji se skupljao oko ostrvceta s patkama i labudovima. Sletevši na zemlju, dobacio je nešto prijatelju, koji je zatim poleteo, napravio širok krug oko glava dvoje radoznalih ljudi i uz njihovu pažnju kao pratnju teatralno se smestio na drvo iznad njih. Tada je ovo dvoje ljudi shvatilo da je ogroman broj belih golubova na tom drvetu. Prešli su most, osmotrili scenu s pačjim, ptičjim svetom i nastavili ka izdignutom letnjikovcu da osmotre park s visine. Pored njih je projurila devojčica koja je zastala kod ograde s prorezom NO8DO, pogledala kroz njega mrežasti pejzaž parka i nastavila dalje. Zastala je, zadivljena, kada je ugledala dve devojčice koje voze neko vozilo do platoa Plaza de America i vrište od sreće. One su, napravivši krug oko trga, stigle do uznemirujućeg prizora konja koji je mrtav ležao u okviru Paviljona Mudejar, spokojan što je poslednje minute svog života proveo kao revolucionar, borac za konjska prava.

Viktor je stajao na trgu Placa de Espanja, dok mu je u ušima sa slušalica telefona išla stvar Volim te kao konja Zdenke Kovačiček. Za potrebe istrage je napravio 24 kartona s beleškama po Vidinom dnevniku i onome što je saznao tokom istrage.
Odlučio je da poređa delove slagalice na sedišta španskih provincija koja su bila optočena pločicama sa živopisnim scenama istorije tog podneblja. Napravio je mini-oltare svakoj Vidinoj epizodi i prilazio im s mnogo poštovanja i skrušenosti, pokušavajući da razume njen tajni jezik. Imao je dosta sreće što ovaj upeglani, utvarni trg nije bio prepun posetilaca koji su se tiskali u uskim uličicama centra grada u pokušaju da iskoriste božićne rasprodaje. Policajci su ga povremeno obilazili da provere šta on to radi. On ih je, uz dosta pobuđene sumnjičavosti, spretno razuveravao da je dementan. Dovijao se kako je znao i umeo da kartoni s beleškama ne bi odleteli i da bi ih pričvrstio za pločice. Pokupio je iz stana šta je mogao i nosio te pričvršćivače sa sobom.
Makaze, futrola za mobilni telefon, držač za selotejp, digitron pronađen u stanu, punjač za telefon, olovka, daljinski od klima-uređaja, pomorandža, upaljač za plin, kuhinjska presa za beli luk, običan upaljač, eksterni hard-disk, vodič kroz Andaluziju, knjiga „Hodočašće Arsenija Njegovana”, kutija „aspirina”, diktafon (pokvaren), azuleho pločica na kojoj je stajao sapun, magnet za frižider (arabeska s imenom Granade), ključevi od stana u Beogradu, mali keramički držač za tamjan, „ritter sport” crna čokolada s celim lešnicima, USB, karmin i ogledalce.
Bilo mu je neophodno da rasparča ovu stvarnost, da je sagleda onako kako je napisana, naizgled nepovezano i haotično, a zapravo u savršenom saglasju s Vidinom pseudoromantičarskom prirodom. Cupkao je u mestu, da bi onda trčao od jedne kartice do druge, pokušavajući da pronađe logičnu liniju koju su činili pojedinačni fragmenti Vidine priče. U daljini se čula Debisijeva Arabeska. On je nije čuo jer mu je u ušima treštala muzika s telefona, a u glavi hor Vidinih rečenica. One su visile nad njegovom svešću kao caption na društvenim mrežama koji vam ostane urezan zajedno s vizuelnim nadražajem koji ga prati. Svi ti glasovi, tonovi, unutrašnji i spoljašnji, stišavali su se dok se pojačavao ritam zova koji je poprimao sve jasniji oblik ratničke pesme.
Fragmentor zove
Decu maničnih noći
Fragmentor škripi zubima
Vrišti usred noći
Fragmentor je disleksičan 
Sinapse mu slogovi novi
Fragmentor ima tikove 
Fragmentor vreme lovi

Fragmentor guta zapete
Fragmentor je emoji
Fragmentor valja floskule
Fragmentor prste lomi
Fragmentor voli da rimuje
Iako ne zna da broji
Fragmentor stalno podriguje
Dok tumor na mozgu gnoji.

Fragmentor smišlja nickove
Fragmentor i ne postoji
Fragmentor voli frikove
Fragmentor je My Love Story

Nemam vremena za poeziju sada! Nemam! Urlao je na sebe, ni sam ne shvatajući zašto mu vreme stalno izmiče. Šta je dobro iskorišćeno vreme? Da li ga je do sada tražio, ili je ono bilo pravilno upotrebljeno?
Ono što mu nije bilo jasno bio je motiv njihovog zalaženja u ovo navodno udruženje. Da li su oni bili špijuni ili članovi neke obaveštajne službe? Da je tako, da li bi bili poznati našoj policiji? Ili su bili budalasti turisti željni uzbuđenja u nedostatku smisla? Da li sme da se prčka oko agenata drugih organizacija? Da li bi njen saputnik zvao policiju da je to zaista tako? To je apsurd, paranoišem.
Muški i ženski princip, „Zlatna ruka”, frizura, Tenerife, Maroko, ko će tome pohvatati kraj?
Osetio je naglu potrebu za penetracijom. Došla je iznenada kao antistres misao. Ne kao davalac, nego kao primalac. Ne seća se da je ikada ranije pomišljao na pegging, a sada je osetio neopisivu potrebu da žena penetrira u njega. Muški i ženski princip.
Poslao je poruku vlasniku bear kluba s pitanjem gde može da pronađe dominatriks klub u gradu, zbog istrage, naravno.
Do večeri je „guglao” kako može da se pripremi za to i okupan i klistiran krenuo ka dogovorenom mestu.
Zamolio je devojku da se odaziva na ime Vida. Dok je obigravala oko njega, u žaru uzbuđenja, rekao joj je: 
„Tu eres mi Vida”.
„Dosta je bilo priče. Život će sada da te jebe”, odgovorila je.

18

23. 12. 2014. Diario de Vida

Ispod mosta s krugovima prolazili su kajakaši i odlazili u sumrakom ukrašen horizont Sevilje. Na travi suprotne obale ležali su i vežbali oni koji su grabili sve dostupne minute sunca. Jedan čovek se nalazio u čamcu s urnom, mačkom i pačvork torbom. Hteo je da baci pepeo svoje pokojne supruge Soledad u Gvadalkivir, ali je smatrao da je jara Sevilje neprikladno večno stanište za ostatke njegove nekadašnje turobne i mračne životne saputnice. Odlučio je tad da ode i njen pepeo prospe u Bajkalsko jezero.
Nezavisno od njih, 24 biciklista prevezla su se preko mosta, u potrazi za advent svećama kojima je istekao rok trajanja.

Ne može da čeka, mora da bude produktivan. S rancem na leđima, 24 propuštena poziva i desetinama nepročitanih poruka, imejlova i notifikacija, tumarao je Seviljom s polujasnom misijom. Pitao je svaku osobu za berbernicu u kojoj bi mogao da se ošiša i obrije, zarastao u bradu, zarozan, u garderobi koja se raširila od prečestog nošenja, usled ograničenih mogućnosti koje jedan putnički kofer može da ponudi. Prelazio je iz jednog dela grada u drugi da bi ispitao teren, ali ljudi su ga uglavnom isterivali iz berbernica kad bi im se obratio, govoreći da ne rade, da je sijesta, da se bliži praznik, da će zvati policiju. Hvatao se za slamku s tom pričom o tajnom udruženju berberina koji vladaju svetom, očajan, a ova nepoverljivost lokalnih brica grejala mu je novostečenu paranoidnu ideju.
Anus ga je boleo od prethodne večeri i svaki put kada bi krenuo da sedne, postajao je bolno svestan sinoćnjeg iskustva. Zato nije pravio mnogo pauza, nego je obigravao oko Sevilje.
Na trgu Makarena savladao ga je težak umor. Setio se tog užasnog hita iz devedesetih i seo da odmori. Sunce mu je udaralo direktno u oči, zbog čega je morao da žmuri i upija poklonjen izvor vitamina D. Kada je otvorio oči, video je kroz blesak smrt i Los del Rio kako igraju šah na trgu. Bergman, o bože, otkud taj bilbord ovde? Čekaj, je l’ to bilbord? Video je sliku u pokretu, ne kao statični reklamni materijal, i odjednom je sve na trgu utihnulo i ostao je sam s tim prizorom koji je bio crno-belo parče u koloritnom pejzažu. Smrt je pobeđivala i započinjala svoj ples, ali on više nije bio tako poetičan, smrt je igrala Makarenu s onima koje je vodila.
Now don’t you worry about my boyfriend
The boy who’s name is Vitorino
I don’t want him, couldn’t stand him
He was no good so I
Now come on, what was I suppose to do
He was out of town and his two friends were so fine
Come find me, my name is Macarena
Always at the party con las chicas que estan buenas
Come join me, dance with me
And all you fellas chat along with me
U orgijastičkom zanosu treš melodije, igrali su makarenu unedogled, ponavljajući stihove i koreografiju iznova i iznova, okrećući se oko sebe i usmeravajući nezgrapne pokrete k različitim stranama sveta. Ni Bergmana ne možete pustiti na miru, pa ne možete njega tako banalno da blatite. Polako su ga okruživali, stezali obruč od plesa oko njega. Zar vam ništa nije sveto? Viktor je stezao ranac, otvarao ga tražeći makaze i pokušavao pretećim pokretima da otera viziju, pokušavao je zatim da makazama odseče taj crno-beli kadar kao da je deo platna. U nezgrapnim pokušajima da ubode nevidljivog protivnika, ubadao se u butine, nesvestan bola i krvavih fleka koje su se neumoljivo širile, tiho poput metastaze kojom su hodali nemi vesnici stihije.

Zašto je sve tako maksimalno pojačano? Kakav je ovo treš? Nije treš, ovo je metatreš. Ne, ovo je hipertreš! HIPERTREŠREALIZAM, u kome su sve intertekstualnosti ovog sveta smuljane u jednu džinovsku superstrukturu koja se izdiže poput nekog hiperrealističnog nebodera. U njoj su sabijene sve mudrosti ovog sveta, mitovi svih civilizacija, fantazije patenata, futurističke ideje, stihovi Marine Tucaković, nadogradnje noktiju, telešopovi, „kirbi” uređaji, MTV spotovi, kemp kostimi, paganski običaji, ateizam i grčki krstovi, bang & olufsen uređaji i plastične patkice, sve jebene rasprodaje ovog sveta, turističke atrakcije, smog, naftne bušotine, supernove i replike iz američkih sitkoma. Sve se sabija, ugiba, razvlači kao žvaka u toj superstrukturi, sve vibrira, od rumunskog neorealističnog filma do virala pen pinapple apple pen. Sve se međusobno žvaće i povraća, meša, komeša i sliva u „pantone” paletu entropije emotivnog naboja. I ti si umuljan u tu strukturu, pa praviš neke ogradice kad ti se posreći, iza kojih izoluješ tragove homogene smese, svoje male mikrouniverzume u kojima je stvarnost jednoobrazna, kreirana po tvom ukusu. Dok ti ne uleti medijski kurac pa te podseti da si deo hipertrešrealizma, koliko god se krio iza ogradica filtriranog sadržaja na „Facebook Homepageu”, AdSensea i kruga prijatelja sličnih afiniteta. Niko nije nevin u doba hipertrešrealizma, niko nije dosledno pedantan, svi su ukaljani i svi doprinose ekološkoj katastrofi koju ta superstruktura nameće Safdijevom „Habitatu”, dok se gnoji među njegovim promišljenim kubusima.

Spustio se na klupu i zaplakao, čvrsto stežući makaze u rukama. Kada mu se telo ohladilo, a suzni kanali presušili, donoseći mu mir, shvatio je da je sve ovo posledica umora i postseksualne depresije. Sinoć je definitivno izgubio nevinost, drugi put.
Potpuno pribran, nije više uspevao da ignoriše očigledno. Morao je nekako da dezinfikuje rane. Dogegao se do kuće i nasuo flašu votke na jednu od čistih krpa iz kuhinje. Prelazio je njom preko rana. Peklo je.
Fragmentor jauče. Fragmentor je napet. Smiraj dolazi.
Uzeo je toalet-papir i obmotao ga oko butine na mestima uboda. Papir je bio dovoljno kvalitetan da može to da izdrži. Selotejpom ga je zalepio poprečno da ga pričvrsti. Popio je malo votke da se smiri. Farmerke su okej, te pocepane su ionako sad trendi. Idemo dalje.

More by Marija Pavlović

Ja nisam bila, ali sada jesam. Osetljiva na svaku promenu vremena.

Vetar je nanosio sneg najpre u lice, s jedne strane kanala, a zatim, nakon prelaska na suprotnu stranu mostom, u leđa, što je čitav proces činilo donekle prijatnijim. U tom smeru se pejzaž ipak lakše posmatra, bez žmirkanja. Kanal još uvek nije u potpunosti zaleđen, ali biće za par dana. To je gotovo sigurno. Najpre se činilo da je optička varka, ali se uskoro potvrdilo da se jedan labud probija kroz poluzaleđenu površinu, na samoj sredini kanala. Upinje se i pravi trasu, malo po malo, sporo ali dosledno.  Zastaje se kako bi se posmatrao ovaj prizor. Mučno je, ali i neophodno, gledati ga kako ...
Written in SR by Marija Pavlović
More in SR

O VRANCIMA I DEMONIMA

Jučerašnjeg dana se sećam kao da je bio juče. U Briselu sam uzeo voz do Haga – dva voza zapravo, jer sam morao da presedam – samo da bih video jednu jedinu sliku. Demon opsesivne želje me je toliko obuzeo da sam jednostavno morao da odem. Ali, putovanje je bilo daleko od onoga što sam zamišljao – lepo, opušteno putovanje u Holandiju – a to sam shvatio odmah posle izlaska iz hotela, pošto sam ostavio sve i svakoga iza sebe. Zamalo da na briselskoj Gare du Nord uđem u pogrešan voz jer sam se sinhronizovao na raspored Gare Central, tako da sam se umesto kupovine preko veb aplikacije odlučio za st...
Translated from SL to SR by Jelena Dedeić
Written in SL by Mirt Komel

Oduvek smo živele u ovom selu

Promenile smo kožu. Kažem to sebi pred ogledalom zaustavljene vode koju nam poklanja valov. Više nema krava u selu tako da je ovo pojilo naše, kao i skoro sve ostalo što nas okružuje. I naše i ničije. Baština onih koje opstaju i ostaju. Moja ćerka, koja ima ostatke blata i suvog lišća po kosi, drži se za moje telo poput životinjice. Već dugo ne koristimo kolica jer ih kameni putevi obesmišljavaju, pa su se moji mišići svikli na nju, njenu težinu i konture, promaljaju se nove konture, atletske, nezamislive. Više nisam mršava žena. Sada sam skela. Subota je ujutru i vraćamo se nakon pretresanja...
Translated from ES to SR by Ljubica Trošić
Written in ES by Aixa De la Cruz Regúlez

Kod kuće

Vetrenjače, staza ka reci, bunar, konji, krave i žito. Napukle kofe pune krvavo crvenog paradajza, zatvorene teglice s ukiseljenim povrćem za turšiju. Uzani tok Severskog Donjeca koji prošiva sva okolna polja, spaja Rusiju i Ukrajinu, vezuje zemljopisnu kartu, baš kao što pradeda Nikolaj iglom i koncem od zakrpa šije jakne. Vetar u jedrima vetrenjača, Komsomolke na seoskom trgu. Igraju. Prepliću ruke, održavaju ravnotežu oslanjajući se iskošenim telima jedna o drugu, odgurujući se od zemlje tek koliko je potrebno. Vetrenjače su gotovo nečujne, drvena mašinerija tek ponekad zaškripi. Nešto dalj...
Translated from NL to SR by Bojana Budimir
Written in NL by Lisa Weeda

Jerihon

Gazdinska kuća, kako su je nazivali, usamljeno se uzdizala nad proplankom povrh brežuljka. Bila je to pravougaona, dvospratna kuća, uske i dugačke drvene konstrukcije. S velikog prozora na gornjem spratu, dok je sedeo na stolici za ljuljanje u hodniku, Jens je posmatrao krajolik koji se pružao duž reke. Njegove malene, crne oči sve vreme su pomno posmatrale horizont odenut mrakom i motrile su na svaki sumnjivi detalj. Elija i Natan su sedeli pored njega, na podu, i igrali se zarđalim autićima. Čuli su se uobičajeni zvuci noći – insekti, šuštanje lišća, poslednja mukanja iz štale - i škripa s...
Translated from IT to SR by Ana Popović
Written in IT by Fabrizio Allione

Trilogija lutajućeg pola

Ispred tetka Nikoletine kapije bilo je mnogo ljudi koji su došli da isprate čika Titija na večni počinak, čika Titija koji je, uprkos tome što je voleo da popije, bio čovek u koga si se mogao uzdati, čovek veseljak, veliki belaj za svoju ženu. Mladi ljudi, nikad ne znate šta će vam Bog dati, ali eto, žena ga je negovala, po čitav dan mu je stavljala hladne obloge na čelo, vodila ga kod svakojakih lekara i eto s kakvom ga pompom sada ispraća, da vidiš samo od kakvog lepog drveta mu je kovčeg, javorovina čista. A unajmila je i žene da tri dana spremaju za daću, i kod popa Kristea je sama otišla...
Translated from RO to SR by Simona Popov
Written in RO by Cristina Vremes

Ostrvo

Sve do danas ne znam tačno šta sam tražila na ostrvima. Znam samo šta sam ostavila za sobom. Zemlju koja mi je izdala pasoš. Ženu koja me je donela na svet. Stvari koje se mogu kupiti novcem. Svet koji nisam uspela da promenim. Voda u moru bila je topla. Talasi su uveče blještali od svetlećeg planktona. Nakon godina putovanja, mešala su mi se pristaništa među palminim gajevima, s kojih sam se ukrcavala na sledeće čamce. Mešali su mi se nazivi ostrva, koji su počinjali rečima koh i nusa. Mešale su mi se tamne oči i šarena garderoba drugih putnika. Ipak, povremeno sam na putu sretala ljude koji ...
Translated from PL to SR by Ivana Drenjanin
Written in PL by Urszula Jabłońska