View Colofon
Translations
Published in edition #2 2019-2023

SKOROSMRTNICA

Written in SR by Ana Marija Grbic

IZ ZBIRKE PRIPOVEDAKA SKOROSMRTNICA

DISCLAIMER: Skorosmrtnica je zbirka krastkih priča koja se sastoji iz šest ciklusa (Jedna neobična vest, Ptice ne preleću prigradska naselja, Crtice iz minibusa, Skorosmrtnica, Na usta, Ako ste nas bombardovali. Svaki od ciklusa sadrži pet kratkih priča. Priče sažimaju junake i događaje, ostaju otvorene na kraju, često su bez uvoda i međusobno se povezuju prostorno. Kao celina, zbirka priča Skorosmrtnica teži humornom i ironijskom odnosu prema ozbiljnim temama svakodnevnice čoveka koji se našao u graničnom istorijskom ili intimnom periodu.


CIKLUS PTICE NE PRELEĆU PRIGRADSKA NASELJA

Svaki dom kulture u svakom manjem mestu pretvorio se u prodavnicu ispred koje njih trojica ili četvorica u gumenim abibas papučama cevče pivo. Jedan kaže političari su govna drugi opsuje treći pljucne u stranu a četvrti, ako takav postoji, samo tiho pritiska limeni okrajak nekadašnjeg oluka uz pod. U takvom društvu nikada nećete sresti Jovana Vokanovića, sina jedinca velikog desimirovačkog domaćinstva, skoro fakultetski obrazovanog, s finim interesovanjima i letovanjima na grčkom primorju. Jovan ne kupuje u ovoj prodavnici krcatoj nekakvim lokalnim proizvodima c klase od kojih mu se možda najviše gadi korpica usranih jaja što stoji odmah pored kase. Ipak, onda kada ga mrzi da ode do grada i snabde se kvalitetnim proizvodima nemačkih i francuskih distributera o kojima on, kao poludiplomirani ekonomista, zna dosta, nekako skupi snagu pa prođe kroz te otrcane rafove. Još bi Jovanu lako bilo da ne mora da se susretne s kasirkom Jagodom Velikić, visokom kao krst ispred desimirovačke crkve, crnom kao opornički zimski mrak. Jagodino sada natrulo žuto-crno zubalo bilo je prvo s kojim se dodirnuo jezik Jovana Vokanovića i on se, neobično, svakoga puta kada ga ona pogleda priseti te večeri u bilijar klubu i jeza ga prođe od pomisli da je mogao završiti s njom i sada je ljubiti u ta škrbava usta. Ta škrbava usta baš je to tako sebi definisao dok je pokušavao da odlepi novčanicu od novčanice gledajući u ona usrana jaja pre nego u oči neobično tužne Jagode Velikić. A pogled njen, što je svaki dan vrcavo poigravao po kupcima i lovio nemasne i one malo masnije šale, ugasio bi se i pao na pod svaki put kada bi Jovan kročio u prodavnicu. Zapravo, bila je sigurna Jagoda, mogla je da oseti miris benzina njegovog automobila, mogla je da prepozna da će ući po zvuku njegovog parkiranja i što je najgore, Jagoda ni posle svih prezrivih nepogleda nije uspevala da udavi tog leptira među jajnicima što bi joj svakog puta razmahao tvrdim krilima po utrobi. Jer ona je predosećala da bi Jovan u svakom trenutku mogao da podigne pogled, uhvati je za ruku i kaže joj Jagoda ja bih da te ženim. Ali neće Jovan nikada oženiti Jagodu. On će do četrdesetosme godine živeti od para svojih roditelja, negde u četrdesetoj će naći neku dvadesetogodišnjakinju kojoj će otvoriti frizerski salon, ona će mu roditi dva deteta, jedno debelo a drugo lepo na nju, i varaće je ponekada s njenom kumom što pravi visoke princes krofne. Ono što Jagoda ne razume, dok prstom prelazi preko selotejpa što se nikako ne može odlepiti s pulta i dok uredno ređa suve sutrašnje hlebove i dok joj niz obraz klizi slana suzica razočaranja jeste da u celom životu Jovana Vokanovića od sada, kada joj je bacio tih dvadeset dinara pred šaku, pa do trenutka kada bude umirao od ciroze, da u celom tom životu neće postojati jedan jedini trenutak čija se silina može meriti s Jagodinom najsvakodnevnijom šalom, što je onako uzgred dobaci koleginici kad god u radnju uđe neki zgodan momak i potom skupi okice, uhvati se za čelo pa raširi dva reda žuto-crnih zuba u osmeh.
Jagoda to ne razume ali će se sutra, sasvim sigurno, isto tako osmehnuti.

CIKLUS CRTICE IZ MINIBUSA

Prvo ulje na platnu slikara Neše Nedeljkovića prodato je upravo u minibusu firme Gea nadomak Bujanovca. Prijatelj je ponudio pedeset evra, tako je glasila sms poruka i Neša je bio zahvalan bogu što je još uvek s ove strane granice pa je mogao da primi tu predivnu vest. Prvo je neko vreme gledao u mobilni telefon a onda je počeo da smišlja najteatralniji način na koji će to saopštiti svojoj ženi Đurđi Nedeljković što je u tom bitnom trenutku propisno hrkala na naduvanom jastučetu za kola malog prsta zakočenog za ceger pun dinara. Nakon nekoliko minuta Neša polagano probudi svoju ženu, pokaže joj sliku i pita je da li bi volela da je zadrže u kući ili poklone prijateljima. Đurđa, koja je od kada je Neša otišao u penziju veoma poštovala ulazak u umetnost svoga muža koji joj se najzad pridružio, pomalo je ravnodušno predložila da se slika pokloni kumovima. Na to je Neša malo odskočio od sedišta i skoro, a to je i njega zaprepastio, povikao uz smeh: A ne možemo ovu da damo. Penzionisana profesorka muzičkog Đurđa Nedeljković uspravila se na sedištu i pogledala u popucale kapilare u muževljevim očima dok je on reljefastim jezikom gotovo oblizao okvir svojih naočara. Jer taj je trenutak bio najbitniji u životu Neše Nedeljkovića, on je znao da će i njemu doći zlatni talas, znao je to i onda dok su ga devojke odbijale jer je imao akne, i dok je bio najbolji đak u razredu, i kada su majka i otac umrli pa nije uspeo da završi prava već se celoga života zagledavao u tumorne trbuhe yugo automobila. Znao je Neša Nedeljković da će doći dan sličan ovome, da će se sa njegovih prstiju odjednom sljuštiti decenijske naslage motornog ulja. Sada se rascvetao, kao drveće na njegovim slikama, Nešin mozak se pružao nebu u ljubičastim nijansama. Možda se šlogirao, pomislila je pomalo naivno Đurđa netremice gledajući u pulsirajuće oči svoga muža. Nju ne damo jer je kupljena, zato je ne damo, konačno je izustio Nedeljković nekakvim čudnim glasom, piskavim a otresitim: skoro da je zakreštao. Penzionisana profesorka muzičkog poskočila je s mesta vidno srećna, izgrlila muža nekoliko puta, poljubila ga u usta vlažnim negovanim usnicama i pijuknula nekoliko puta u vazduh. Posle su dugo gledali u tu sliku koju su fotografisali mobilnim telefonom kao i sve slike, njih ukupno osamdeset, koje je Neša naslikao u prvoj godini penzije. Ova im se najviše svidela. Zbog ove reke, pokazala je Đurđa na tananu rečicu što je silazila od kolibe pa sve do brdašca koje je zatvaralo sliku, vidiš kako si je živo uradio. Ne, ne najviše im se dopala zbog oblaka, Neša je prstom prelazio preko malog telefonskog ekrana kao da pokušava da ih dodirne. Na albanskoj autopumpi svi su izašli iz minibusa pokušavajući da udahnu malo vazduha, da protegnu noge na stolicama uz cigaru i preskupi burek. Đurđa i Neša Nedeljković, sedeli su na svojim mestima nemo zagledani u galeba za kojeg su se uverili da je baš on i ništa drugo razlog što je ova slika prodata. Neša Nedeljković naslonio je glavu o rame svoje žene a za sat vremena je spavao oslonjen čelom o hladno staklo koje bi povremeno grubo zavibriralo od neravnina na putu. Penzionisana profesorka muzičkog i dalje je u ruci držala mobilni telefon s otvorenom slikom i posmatrala kolibicu od pruća i živahnu rečicu što se uliva u jedno krajnje neproporcijalno brdo kao i galeba što ka tebi leti kada se u njega zagledaš. Gledala je usnulog Nešu, njegove ruke što su se trzale kao mačje šape. Znala je Đurđa da je on genije onda kada to niko nije znao a sada, šta ako se sada uobrazi? Šta ako nađe mlađu ženu, preseli se u Pariz i tamo počne da otvara izložbe jede kavijar ispija penušava vina? Gorda mračna pruga autoputa prošla je kroz Đurđinu utrobu i razvukla je iza sebe. Nešo, probudila ga je, Nešo a da ne prodamo ovu, ova mi je posebno draga. Bunovni Neša je za trenutak ćutke promislio, onda je pomilovao po glavi složivši se: Drugu ćemo naći, pa vrlo brzo i sasvim nevino utonuo u san. Đurđa se, a znala je da su to samo sekunde, na trenutak spasila velike nesreće koja bi odnela njenog muža do Amsterdama, možda i Njujorka, ili gde već, daleko od njene volje. Ipak, nije mogla a da ne zamišlja široku halu Pompidua i u njoj Nešin Izlazak sunca u rodnom kraju kako suvereno vlada prostorom. I kako mu se baš svi dive.

*
Na tristapedesetčetvrtom kilometru od Beograda Marina se seti da bi mogla da nešto pojede. Polagano vadi svoju rol viršlu ali ne vredi, kesa se komeša i šušti kao more. Sada mora da ponudi ove pored sebe. I to rol viršlom, koja se ne deli. Ipak: mora. Hoćete li malo, ne, u redu, naravno, i ona zarije tanke i oštre zubiće u žilavu koru lisnatog testa. Minibus baš tada staje na pumpi i Marina sada na vetru pokušava da završi obrok. Vraća se s fakulteta, putuje tri puta nedeljno na relaciji Gračanica-Beograd. Ponekada prespava kod sestre u Borči ali joj je često glupo da pita a sestra se više ne nudi jer joj je dosadno da vreme provodi s nekim ko tako nametljivo ćuti. Od kada je upisala doktorske studije, kao ćerka najbogatijih u kraju, svi su se njome konačno ponosili. Zbog rošavog lica nikada joj nisu govorili da je lepa već da je pametna a i to je posle nekoliko godina svih petica i desetki izbledelo. Ipak, Marina je sada dobila novu snagu: o njoj se govori u komšiluku kako o nekakvom bitnom naučniku i prvoj osobi u selu. Da nije rošava govorilo bi se i da je našla nekoga i da uopšte ne studira nego se kurva a roditelji to hoće da prikriju. Ovako su joj svi verovali da je doktorand i svaki put kada bi došla pitali bi je pitanja koja su čuli na televiziji a ona bi tiho odgovarala i bila bi kratka što bi ih gotovo uvek dovelo do ludila jer su očekivali mudraca a dobili tu mutavu žensku. Pa ipak, drugog doktoranda nisu imali i morali su da se zadovolje Marijinim kratkim odgovorima, neveštim kršenjem tankih prstiju. Oni ni ne znaju da je ovo poslednji put da putuje iz Beograda i da se više u njega nikada neće vratiti, da je u moru studenata potopljena čvrstom šakom tamošnje intelektualne elite. I sama je bila u čudu, do sada studentkinja sa svim desetkama, od sada ona koja nije prošla godinu zbog naivnih emotivnih radova o Karamazovima u kojima je pisala da je Aljoša anđeo na šta se eminentni profesor šokirao i vratio joj indeks a koleginica do nje se zadovoljno osmehnula. Tako je kada dođu da operu diplomu, čula je zbunjena Marina dok je izlazila, po poslednji put, iz oker kabineta svog profesora književnosti. I eto je sada, navlači rukave na promrzle prste, i dalje jednako zbunjena pokušava da razume šta se to desilo pa sada na ovoj sasušenoj travi pored OMV pumpe oseća da je sasvim oduzeta od smisla koji joj je do pre nekoliko dana pripadao. Od stresa i gradske prašine, bledo lice joj se još više upalilo i loj je divljao pod tankom kožom. Vozač minibusa odbrusi putnicima da uđu u vozilo jer neće on deset sati putovati. A da vidite samo Maru, ona ne ulazi, noge su joj se zakucale u travu i sasvim opušteni prsti lebde pored tela. Ona zna da ne može da se vrati kući i od toga joj se telo ukočilo i sada se pretvara da je hrast. Vozač besni, putnici su se uskomešali. Neka žena joj prilazi ali se uplaši njenih bezizražajnih očiju pa ustukne gotovo metar. Prolaze minuti u iščekivanju bilo kog Marinog pokreta ali ona se ne pomera dok joj živa kosa leti po vazduhu. Mara je baklja. Ona osvetljava samu sebe i zna koliko daleko to svetlo dopire. Vozaču je dozlogrdilo i jedna teget sportska torba pada na njena stopala. Tada se trgne i pomeri malo u stranu na šta vozač i putnici još jednom pogledaju u njenom smeru ali im ona uzvrati jednim laganim i stidljivim osmehom pa podigne desnu ruku kao otpozdrav. Kada su se zalupila vrata kombija seti se reči svog profesora: Vi ste i stilski i naučno nepismeni, sramota za akademskog građanina, pa uzme svoju torbu i krene niz put sve do izlaska sa autoputa. Odvajanje za Veliku Drenovu, to nije ni videla. Hladni noćni vazduh utrnuo joj je obraze i Mara je, možda u pokušaju da raskravi lice, razjapila vilicu i gotovo slučajno uzviknula: ALJOŠA JE BIO ANĐEO! A onda se spustila do manastira Svetog Ilije i tamo ostala do kraja života.

More by Ana Marija Grbic

UPRKOS PROLEĆU

      Silno neonsko svetlo nekvalitetne sijalice pritiska Marijanu Grujić dok pokušava da ispere butine od prašine. Ona je još uvek mlada i život joj pruža besmisleno trčanje do ulaza, to da ne mora da ide asfaltom već može da valja stare patike po zemlji i prašini. Razmišlja, do juče je mogla lastiš i to  "butine bez pipke" a danas ju je dečko poljubio s jezikom, toplim hrapavim jezikom što joj je napunio usta. Život se smenjuje, tako njena baba kaže, život se stalno smenjuje i uvek dođe gore. Ipak, razmišlja Marijana Grujić, jezik njenog novog dečka prilično je dobra zamena čak i za trideset...
Written in SR by Ana Marija Grbic
More in SR

Sonja podiže ruku

U ovim krajevima ljudi su vrlo sumnjičavi. Ne zna da li bi je u drugim mestima primili raširenih ruku. Njegovi ljudi. Oni iz druge ekipe. U svom okruženju nije poznavala parove iz starijih generacija koji bi bili prijatelji, a ne neprijatelji, iako zauvek ostanu zajedno. Možda negde ima i takvih koji su prijatelji čitavog života, ako ne i više od toga, ali ima ih malo, vrlo su srećni i dobro skriveni od očiju drugih, tako da, gledajući oko sebe, ti, mlad čovek, možeš biti skoro ubeđen da će ti onaj pored tebe na kraju izjesti dušu. A ako se to dvoje raziđu, a za njima ostanu deca, oni će obnov...
Translated from RO to SR by Simona Popov
Written in RO by Lavinia Braniște

Tudi grad

Amsterdam na pragu jeseni bio je šaren i ćudljiv. Svako malo sunce bi smenila kiša, a ta smena ponavljala se pravilno kao što se nižu čvorovi na brojanici. Stajala sam ispod mosta i čekala da jedan od kratkih pljuskova prestane. Isplanirala sam izlet biciklom po okolini Amsterdama. Htela sam da vidim čuvene poldere, kanale koji se ukrštaju preko zelenih livada s naglašenim vetrenjačama koje šire svoje krake poput strašila u polju. Trebalo je da to bude moj prvi izlet u novom gradu. Prvi doživljaj kojim će otpočeti prijateljstvo među nama. U zemlji čuvenoj po vrhunskoj arhitekturi, gde sam plan...
Translated from CZ to SR by Uroš Nikolić
Written in CZ by Anna Háblová

Zujanje

U vozu, pri kraju putovanja, kroz zamašćeni prozor video je ivice neba. Ustao je da pogleda i s druge strane vagona i prišao muškarcu koji je zaspao lica skrivenog iza zavese, dok je desnu ruku čvrsto držao preko male putne torbe, koja je stajala na sedištu pored. Da, i s njegovog se prozora videlo isto. Kompaktni prekrivač, indigo boje, paralelan sa širokim poljem punim suvih žbunova. A na njegovoj ivici, svetlo i vedro plavetnilo, poput udaljenog mora, koje lebdi između neba i zemlje. Negde iznad indigo prekrivača bilo je sunce. Kada je ustao, odjednom je osetio metež u vagonu, ljudi su...
Translated from RO to SR by Simona Popov
Written in RO by Lavinia Braniște

Sinopsis

Priča koju sam počela da pišem mogla bi da postane ili deo antologije kratkih priča, usredsređenih na različite, međusobno povezane likove, ili odlomak iz života jednog young adult-a. Nalazimo se u bliskoj budućnosti, a unutar jednog četa zabrinutih roditelja izbijaju uzbuna i panika, koje se u jednoj zbijenoj zajednici, naizgled obzirnoj i čestitoj, a uistinu modroj od zavisti i sebičnosti, lančano prenose. Pojavljuje se intenzivno – dok se nižu prepirke, laži, poze i uspesi malih, bednih moćnika – iskreno roditeljsko nerazumevanje emotivnog života dece, kao i potpuni fijasko u pokušaju da i...
Translated from IT to SR by Ana Popović
Written in IT by Arianna Giorgia Bonazzi

Flomaster

      Robert je prvo sam na sofi, levo od fleke koju je Sven pre nekoliko meseci napravio crvenim flomasterom. Pita kako sam, da li rade apoteke i prodavnice, imam li sve što mi treba, šta ću ako se nešto desi. Dobro sam, rade, imam, neće se ništa desiti. Svakog dana me pita isto, svakog dana mu isto odgovaram. Ovde se ništa ne dešava posle pet po podne. Poenta zatvaranja je da se ništa ne desi, htela bih da dodam, ali znam da to nije pametno. Robert kaže da je žedan, ustaje po čašu vode. Nema gradskog prevoza, svi su u stanovima, na ulicama je samo policija, hitna pomoć, dostavljači na bicikl...
Written in SR by Jasna Dimitrijević

U redu je

Sa sobom nosi aparat za kafu. Ne zna ko je. Samo zna da je žena s automatskom mašinom za espreso marke De’Longhi Magnifica S ECAM. Crno-sive boje. Pošto se ničeg više ne seća, svi detalji su bitni. Čim aparat u jutarnjim satima uz nesnosno veliku buku počne da melje zrna kafe, odmah je probudi – a i njene susede. Kupila ga je kao vraćenu robu preko Coolblue i četiri dana zaredom svakog ga je jutra iščekivala kraj prozora. U međuvremenu je na svakih pet minuta pratila status pošiljke klikom na track and trace. Uvek iznova je pritiskala opciju track and trace i proveravala poruke na tviteru ...
Translated from NL to SR by Aleksandar Đokanović
Written in NL by Aya Sabi