Stvari su krenule naopako jednog nedeljnog jutra u avgustu, kada su prvi prolaznici kroz trg Di Parvi ispred Notr Dama, zaposleni okolnih bistroa, ugledali predmet, nešto poput ogromnog metka položenog na zemlju s vrhom okrenutim prema katedrali, a zadnjim delom ka policijskoj upravi. Prema prvoj proceni, projektil je bio dugačak oko dvadeset metara i imao prečnik oko pet metara. Barmeni i konobari su radoznalo prilazili, razgledali ga sa svih strana, slegali ramenima i odlazili da otvore svoje restorane. To je bilo oko sedam.

Oko osam su se sveštenici i crkveni službenici koji su došli da održe službu sledili pred kapijama i protrljali oči.

- Dobro, a šta je ovo? – začudi se episkop i pođe sitnim koracima da prouči taj čudni predmet koji se tokon noći spustio na sred trga. U međuvremenu, sunce koje već beše izašlo učini da taj predmet zaslepljujuće zasija.

- Da nije možda svetlosna toljaga koja je Mojsija provela kroz pustinju? – predloži jedan od okupljenih vernika.

- Mislite? – začudi se drugi.

- Mislim, normalno.

- Ne, ne. Mislite da je ovo nebeski putokaz Jevreja u egzodusu? Onaj iz Biblije? Moguće, pomisli parohijan.

- Dobro. A šta traži ovde?

- To je znak s Nebesa! Naše putovanje na zemlji je okončano i došao je Sudnji dan. Predosećam da se u svakom trenutku može otvoriti prorez kroz koji će se pojaviti Isus, koji će nam reći da se uzdignemo, jer smo mi oni odabrani i da ćemo otići pravo u Raj. Nakon čega će započeti rat za smak sveta i zemlja će biti spaljena zajedno sa svima koji su ostali – sledbenicima Zveri - promrmlja i glavešina sveštenstva. - Dobro, a ko je ipak taj Antihrist?

- Zar je bitno?

- Hm, da – reče episkop i odluči da održi službu napolju.

Službenici požuriše da mu donesu sve što je potrebno, i visoko blagosloveno lice okadi sveti projektil kojeg više nisi mogao da posmatraš bez naočara za sunce. Vernici su počeli da shvataju šta se događa i svi kleknuše. Iza njih, prvi talasi turista gurali su se da fotografišu. Nekoliko desetina Japanaca navališe na statuu Karla Velikog na konju da bi bolje videli kroz objektive video kamera. Bili su na vrhuncu sreće: ovako nešto nisu videli prijatelji koji su pre njih posetili Pariz i koji su se hvalili da su sve uhvatili u kadru, od Ajfelovog tornja do poslednjeg modela kante za đubre.

U devet sati trg ispred katedrale Notr Dam puniji je nego ikada. Vernici pozvaše telefonom rođake i poznanike, na desetine televizijskih ekipa se postaviše i počeše da prenose uživo, policija je čekala naređenja, vatrogasci su povezali kilometre creva na hidrante i ukopani čekali da se negde nešto zapali ili da rasteraju masu, lekari i sestre iz Hotela Bog bili su spremni da

intervenišu s nosilima i infuzijama, a pacijenti koji su već bili u bolnici, izašli su na prozore, pokušavajući nešto da nazru kroz grane kestena. Slaba vajda.

Kad se katolička verska služba završila, brojna grupa građana sa šeširima progurala se napred, prateći rabina. Jevreji su raskrčili put laktajući se i, stigavši do ogromnog predmeta, počeli učestalo da se klanjaju iz struka. S druge strane trga, muslimani ljutitim pogledima oslobodiše prostor, raširiše molitvene tepihe i kleknuše na njih s licem ka zemlji. Za to vreme, episkopa opkoliše fotoreporteri kojima je objašnjavao čemu svi zajedno prisustvuju, naime, najverovatnije, drugom dolasku Spasitelja.

- Razumem – reče jedan tip s mikrofonom. – Ali zašto nije izabrao Vatikan? Ili Jerusalim? - Ko to zna? – nasmeši se episkop, ponosan i manje tajanstven nego što bi trebalo. Oko jedanaest formiralo se nekoliko povorki koje su se, nakon dugog navaljivanja, teško probile do nebeske ambasade. Bili su to pravoslavci, protestanti i neoprotestanti koji su s televizijskih ekrana saznali šta se događa u srcu Pariza i nisu mogli da propuste taj trenutak. - Mislite da će Sin Čovečiji danas sići među nas? – skočiše reporteri na rabina. - Zašto želite da znate? – saseče im on nadahnuće i nestade.

- Šta očekujete od ovog susreta? – opkoliše novinari imama.

- Videćete – nasmeši se ovaj usiljeno i vrati se među svoje.

- Pojedini vidovnjaci tvrdili su da će se Mesija pojaviti negde na istoku. Tačnije u Rumuniji. Međutim, Taj bi mogao biti upravo ovde i sada. Kako to komentarišete?

- Ne ljutim se – uveravao ih je kroz zube jedan pravoslavni sveštenik. Glavni grad Rumunije zovu Mali Pariz, ali koliko ovde na obalama Sene ima Rumuna, ne bi me čudilo da je čak i On pomešao gradove, kao što skoro sve svetske zvezde kažu Budimpešta umesto Bukurešt. Znači moglo je biti i gore.

- Znači, Isus je poput neke zvezde?

- Naravno! – oštro će jedan neoprotestant. – Zar sumnjate u to? Važno da ste za Džona Lenona ili Majkla Džeksona bili sigurni! Neka, neka, uskoro ćete shvatiti.

- Idite kućama i odmorite se za novi radni dan – reče smireno protestantski pastor. – Neće se ništa dogoditi. Onaj predmet je običan gedžet, a Gospod Bog ne može da stane u tako nešto.

- Poštovani građani – zaključi jedan profesor sa Sorbone – čuknuo sam prstom u ono nešto, poslušao eho i to mi je potvrdilo pretpostavke. Želim da vas uverim: transcendentnost je prazna! Znači, sve zavisi od nas.

Kada je došlo vreme ručka, ostrvo Il de la Site potonulo je skoro metar pod težinom desetina hiljada ljudi koji su ga opterećivali, prenoseći od usta do usta poslednje tračeve i novosti pristigle iz prvih redova. Predstavnici sveštenstva različitih veroispovesti delili su direktan pristup ka osetljivom projektilu, dobro ga čuvajući od dodira mase, koliko je to bilo moguće. Službe i molitve su se održavale jedna za drugom, dim tamjana se sa svih strana uzdizao ka vedrom nebu. Grad je bio paralizovan, u očekivanju čuda. Bistroi su nudili besplatno meze, cigarete su se pušile u krug, inostrani prosjaci pili su iz iste flaše s domaćim klošarima, a granice između religija, nacija, političkih opredeljenja i društvenog statusa nestale su, bar iz predostrožnosti. Podne polako pređe u popodne a zatim i u veče. Tenzija je rasla sa svakom rečju ili mišljenjem koje se prenosilo preko bežičnih telefona gomile. Televizijske stanice su postavile nekoliko ogromnih ekrana u različitim uglovima, na kojima se mogao pratiti prenos uživo. Ljudi su fiksirali jedno oko na njih, a drugo na kamere koje su klizale nad masom, i skakali od sreće kad bi reditelji iz reportažnih kola prebacili kadar na njih. Znali su da ih vidi čitav svet, tako da su samouvereno i neprekidno mahali rukama.

Uveče je javni spektakl prekinut time što se na ekranima pojavio lik u odelu koji je monotono pročitao nekakvo saopštenje za javnost. Predstavnik jedne poznate farmaceutske kompanije, gospodin s kravatom, poče izvinjavajući se za izazvanu konfuziju, zatim objašnjavajući da je predmet postavljen ispred Notr Dama samo jedna, možda nekonvencionalna, ali potpuno nevina reklama za najnoviji čepić izbačen na tržište i pozva sve da ga isprobaju. Pi-ar izađe iz emisije ispraćen gromoglasnim negodovanjem. Razoružani i razočarani, ljudi odustaše od čekanja bilo kakve neposredne manifestacije božanstva a onda, definitivno, ili bar do prve sledeće prilike, oteraše ekumenizam u bestraga i krenuše svojim kućama. Ostrvo ubrzo potpuno ispliva na površinu, a trg ispred katedrale se skoro potpuno isprazni. Sveštenici se povukoše postiđeno, mada ipak donekle zadovoljni jer su u celoj toj gužvi ipak obavili uspešnu generalnu probu. Njegovo visočanstvo metak ostade na raspolaganju prolaznicima i zaljubljenim parovima koji su požurili da markerom ispišu svoja imena na glatkoj i tamnoj površini. Ubrzo su na njihovo mesto došli sledbenici teorija zavere, ubeđeni da je sve to samo laž vlade i da se tu nešto krije. Oni su bdeli nekoliko sati pored predmeta ali, videvši da se ništa ne događa, odoše na spavanje jer je sledio ponedeljak ili, bolje rečeno, nov naporan radni dan u službi sveopšte judeo-masonske zavere.

Blizu ponoći, na pustom trgu pod punom mesečinom, policija je doterala jednu ogromnu prikolicu i dva krana, da utovare projektil lišen nadzemaljskih značenja i da ga odnesu odatle. Radnici su pokušali da ga opašu kaiševima, kad se dotični odjednom naglo i samostalno podiže s pločnika, zalebde neko vreme nad gradom i nestade bez traga na nebu. Nakon toga, ekipe gradske higijene počele su opet da rade i stvari se još jednom vratiše u normalu.