View Colofon
Original text "Reuniunea" written in RO by Alexandru Potcoavă,
Other translations
Published in edition #2 2019-2023

Susret

Translated from RO to SR by Simona Popov
Written in RO by Alexandru Potcoavă

Dosta. Skupio sam stvari, odelo u navlaci, kašiku za cipele i predao ključ. Do kuće imam da vozim šest sati, međutim put je kraći u povratku. Spuštam prozor i, izbačene glave, idem sve brže kroz glavni gradski bulevar. Hladan od večeri i brzine, vazduh mi brije obraze i podseća me na hrapavost sunđera za skidanje šminke. Imam osetljiv ten i ne podnosim lako tretman koji trpe voditelji kako se ne bi na ekranu presijavali kao mesec posut staklićima – da im se na lice nanese tanak sloj pudera, koji će potom biti ostrugan onim raspalim sunđerima. Kada više nisam mogao da podnesem taj osećaj, zatvorio sam prozor i jače stisnuo gas. Put je slobodan. Mogao sam da krenem ranom zorom i da vozim mamuran ili da ostanem još jednu noć, ali u tom slučaju bih u ponedeljak odsustvovao s posla, a to bi bio neželjeni presedan, koliko sam samo grebao da postanem voditelj, a koliko je lako da te zamene nekim kolegom ili koleginicom koji provode i godišnje odmore u studiju, samo da bi bili u prvom planu. To što sam uzeo slobodan vikend mora da im je delovalo arogantno, čak se osećam i krivim što sam pobegao na dva dana. U šta sam se pretvorio! Ili sam možda takav još iz škole, kada mi se stezao stomak samo na pomisao da pobegnem s časa i kada sam zavideo Markusu, mangupu iz razreda, koji se nije libio da ga nema danima. A eto i on je dogurao. Do zamenika gradonačelnika i oženjenog čoveka. Da, rekao sam sebi i stisnuo gas do daske. Izvesno je da bi sve ovo postala vest ako bih se na putu zakucao u zaštitnu ogradu. Već čujem šeficu informative kako u redakciji pita kao i svakog puta kada se objavljuje nesreća: „Leševa ima”? „Da, jedan”. „Samo jedan? Ok, stavi u vesti u 17, negde u sredinu.” „Da, ali to je naš kolega.” „Dobro, onda stavi u dnevnik u 19, na početak”. I eto tako bih postao vest, koju izgovara moja zamena koja bi jedva uspela da se ne osmehne od sreće. To što sam prisustvovao susretu generacije deset godina nakon završetka gimnazije i što sam ponovo video Markusa je šefici i široj publici manje zanimljivo od vesti da je nekog čoveka ujeo pas.

Susret je održan u subotu, u 10 ujutru. U petak uveče, posle emisije, izašao sam iz šminkernice i krenuo po noći. Oko pet ujutru sam stigao u grad, tamo gde sam se rodio i gde sam proveo tinejdžerske dane. Prošao sam bulevarom s kestenovima koji deli mesto na dva dela, jer preko dana je to deo evropskih puteva, koji pre razdvaja mesto nego što ga povezuje uz pomoć nekoliko pešačkih prelaza, i zaustavio se u jedinom hotelu koji zaslužuje te svoje tri zvezdice. Popeo sam se u sobu, istuširao se, upalio televizor i odmah zaspao. Nakon dva sata bio sam na nogama i rekao sebi da ću posetiti majku, kojoj nisam najavio da ću doći. Bolje da je iznenadim, da joj ne dam vremena da se uznemiri, pa da se brzo povučem, da je ostavim u njenom miru. Tata je odavno umro, znam ga samo sa slika, a mama se ponaša kao da je naš stan neki mauzolej. Drži spuštene roletne da slučajno sunce ne izbledi fotografije na zidu, drži zatvorene prozore da slučajno ne uđe prašina. Pitam se kakav vazduh udiše? Onaj što slučajno uđe u hodnik kada otvori i zatvori vrata kada odlazi na pijacu i vraća se s nje? Stigavši ispred vrata, pokucao sam. „Izvoli unutra”, rekla je mama, bez da me zagrli ili poljubi - ne bi joj priličilo, kao što i ja mogu samo da joj se obraćam sa Vi. Izuo sam se i ušao u dnevnu sobu gde se na televizoru prikazivao program jednog suparničkog kanala. Seo sam pažljivo – znam koliko mami znači sofa na kojoj me je začela. Verovatno su moji inače vodili ljubav na podu ili stojećki. Ili je nisu ni vodili. Jer krevet u spavaćoj sobi bio je za spavanje, pod nadzorom Device Marije, a za spavanje je bila i sofa, bar nakon što sam se ja rodio i dok nisam imao prvu devojku. Ne znam da li je mama nagađala da sam ponekad dovodio po koju devojku u kuću – nije me pitala, nisam joj rekao. Ipak, vodio sam računa da devojka ne dođe naparfimisana i na kraju bih s jastuka i parketa pokupio sve dlake. U 17 časova, kad bi se mama vraćala s posla – i tokom cele njene karijere računovođe u fabrici cementa nije se nikada desilo da dođe ranije – sve bi bilo cakum pakum. Tako smo živeli do mog odlaska na fakultet u prestonicu. Tek sam tamo, u studenjaku, proveo prvu noć u zagrljaju jedne žene. Ujutru, po navici, počeo sam da skupljam dlake. „Je l' ti to imaš drugu, o čemu se radi?” pitala me je. Zanemeo sam i nisam mogao ništa osim da je posmatram kako se brzo oblači i odlazi zalupivši vratima. Prošlo je mnogo godina od tada i od poslednje stabilne veze – osim one s televizijom, koja mi pruža dosta jebade.

Nisam pošteno ni seo preko puta vitrine u kojoj se caklilo na desetine figurica, kada je mama došla iz kuhinje s tacnom zalogajčića, stavila ju je ispred mene, na niski stočić na koji je prostrla krpu da se ne isfleka furnir, i sela u fotelju pored prozora kog su zaklanjale zavese. Spustila je ruke u krilo, na kućnu haljinu, gledajući bezvoljno u slike s ekrana. „Hajde, jedi”, rekla je, a kada sam počeo da žvaćem skrenula je pogled ka meni. Kao i obično, gledao sam u tanjir i pravio se da ne primećujem kako zuri u mene. Zatim sam se zahvalio za jelo i ustao. „Moram da bežim, imam susret generacije u gimnaziji. Ne znam kada ću Vas ponovo videti, ali pričaćemo” rekao sam joj u hodniku, pognut kako bih se obuo. To pričaćemo, značilo je da se čujemo telefonom jednom mesečno i da mi onda priča šta rade komšije. Ne više od pet minuta, da bi na kraju usledila sledeća replika: „A Vi, kako ste?” „Dobro. Ti?” „I ja.” „Dobro onda, pričaćemo.” „Da, mama, pričaćemo.”

Znači, bio sam već u hodniku i obuvao se. Mama je došla do praga trpezarije i naslonila se na dovratak. „Samo te ovo molim: nemoj da prodaš stan!”, rekla mi je. Naglo sam se uspravio i, s kašikom za cipele u ruci, bacio pogled ka njoj koji je skoro pa izazvao osmeh na njenom licu. „Isti si otac! Hajde, idi i budi mi zdrav!” dodala je toplim i blagim glasom koji nikad pre nisam čuo. „Svako dobro, mama!” rekao sam joj i izašao na stepenište, silazeći brzo. Kasnije sam imao vremena da razmislim o načinu na koji se majka pozdravila sa mnom. Ali nisam više imao vremena ni volje da se vratim i ostavim kašiku za cipele s kojom sam krenuo u ruci.

U odeljenju nas je bilo trideset. Na susret je došlo osamnaestoro. Ostali su se raštrkali po belom svetu i Markus nije znao kako da ih nađe. Jer on se bavio organizacijom susreta. Baš on, koji se tukao i bežao sa časova, koji je završio školu prepisujući domaće od jednog, pismene od drugog, jedući sendvič koji bi mu se tog dana učinio najboljim. S džeparcem pokupljenim od nas išao je na sok s najboljim ribama iz škole i činio ti je uslugu da platiš žeton za bilijar da bi igrao s njim. S druge strane, branio bi te ako bi imao probleme sa nekima iz drugih razreda. Mene nije dirao, možda zato što smo bili komšije iz zgrade. Svraćao sam često kod njega, jer je kod mene bilo zabranjeno da se igramo, da slučajno ne izgrebemo parket, razbijemo neku figuricu ili, uopšte, da pokvarimo turobnu atmosferu nakon smrti moga oca. Tako bih poneo plastične indijance i sišao kod Markusa, gde si mogao da skačeš i s biblioteke takođe pune figurica, ali tučanih, a da se niko ne naljuti. Poznavao sam mu roditelje, čak smo jednom zajedno dobili batine od njegovog oca. Veliki ribolovac, dan pre odlaska na pecanje napunio bi kadu ribicama-mamcima i uhvatio nas je kada smo ih lovili teglom po kadi, prosipali u wc šolju i povlačili vodu vičući „free Willy!”. Podelio nam je tada bezbroj šamara i šuteva u dupe. Bar sam i ja tada saznao kako je to kada te tata bije. Možda je odatle potekao i moj posebni odnos sa Markusom, strahom i trepetom odeljenja i škole, koji je omogućio i naš ponovni susret.

Bivša razredna nas je prozivala po dnevniku, ustajali smo iz klupa i prepričavali svojih poslednjih deset godina. Od devojaka, većina ih je bila udata, imale su decu i radile su na traci, u fabrici volana. Jedna jedina, bubalica iz razreda, završila je medicinu i otvorila ordinaciju porodičnog lekara u gradu. Momci su svi bili oženjeni, očevi, i radili u fabrici cementa, osim Vlada, vlasnika auto perionice koji se bavio i asfaltiranjem puteva, mene, neženje, poštovanog kao lice s malog ekrana, i Markusa, gospodina zamenika, koji je pokupio gromoglasan aplauz. Jedva se čulo ono „alo bre, kad ćeš meni da asfaltiraš ulicu?” što je navelo, Vlada i Markusa da pogledaju u pravcu druga iz razreda. Kasnije, na večeri u restoranu, ovaj se izvinio rekavši da je hteo samo da se našali.

Taj restoran je u sklopu hotela gde sam bio smešten. Šefica sale je žena šefa gradske policije i Markusova ljubavnica, koji je vlasnik hotela, iako se na papiru vodi na ženino ime. Ime žene koja nije došla na svečanu večeru, jer je izašla s prijateljicama. Ostali su svi došli u pratnji i pohitali ka otvorenom šanku uz minimalno novčano učešće. Međutim, nameravali su da naprave što veći račun. „Sve se vraća”, smejao se Markus meni i Vladu. Sedeli smo za odvojenim stolom, a pored nas je stajala šefica čekajući znak da nam sipa još viskija. Posle ponoći sam hteo da odem na spavanje. Markus i Vlad su se došaptavali kako ih ne bih čuo ili kako se ne bi čulo kroz glasnu muziku, a ja sam se dosađivao gledajući drugove koji su igrali i cičali u kolu, dok su im supruge visile oko vrata. Njihovo veselje je imalo nešto od obesti onih kojima je otišao voz i koji se nisu previše nadali da će doći drugi, pogotovo što to ne zavisi od njih. Kao da je ikada i zavisilo od njih. Ali nisu delovali ni kao neko ko bi se bacio pod lokomotivu. Znam šta govorim. Jedna od mojih prvih vesti je bila o mladiću koji je stavio glavu na šine. Nije ga zanimalo odakle voz dolazi ni kuda ide, već samo da taj voz postoji i da tuda prolazi. A moji su se drugovi zadovoljavali time da igraju na peronu, da zaborave da su na stanici.

„Noć tek počinje”, rekao mi je Markus kad sam krenuo da ustanem. „Imamo još posla.“

Izašao sam na bulevar s kestenovima i krenuo s Markusom ka centru. U jednom trenutku legli smo na sred puta i počeli da se takmičimo ko će da uradi više sklekova. Zatim smo stigli do striptiz kluba koji se nalazio iza crkve. „A, gospodine zameniče”, nasmešio se barmen. Zavalili smo se u sofe i posmatrali devojke koje su ostavile čaše s votkom i pokušavale da se drže za šipku mrdajući kukovima. Brzo su odustale i došle da nam igraju u krilu. Kad je jedna zaspala na meni, ustao sam da krenem. Još uvek sam se nadao da ću ujutru krenuti kući. „Idemo kod mene da popijemo nešto!” rekao je Markus. „Nećeš tako lako da se izvučeš!”

I stigli smo kod Markusa. Na obodu grada podigao je vilu s bazenom. Ušli smo u dnevnu sobu i, dok nam je sipao nešto za piće, video sam par ženskih gaća ostavljenih na stolu uz poruku: „zakrpi ih”. To je pisalo na papiriću iscepanom iz notesa s memorandumom gradske uprave. Nazdravili smo, ispraznili čaše pa sam se zavalio u fotelju. Markus je mislio da sam zaspao kada je udenuo konac u iglu i počeo da krpi gaće svoje žene. U jednom trenutku film mi se prekinuo. Probudio sam se u hotelskoj sobi oko osam uveče. Spakovao sam se i rekao dosta.

More by Simona Popov

Dolazak

Stvari su krenule naopako jednog nedeljnog jutra u avgustu, kada su prvi prolaznici kroz trg Di Parvi ispred Notr Dama, zaposleni okolnih bistroa, ugledali predmet, nešto poput ogromnog metka položenog na zemlju s vrhom okrenutim prema katedrali, a zadnjim delom ka policijskoj upravi. Prema prvoj proceni, projektil je bio dugačak oko dvadeset metara i imao prečnik oko pet metara. Barmeni i konobari su radoznalo prilazili, razgledali ga sa svih strana, slegali ramenima i odlazili da otvore svoje restorane. To je bilo oko sedam. Oko osam su se sveštenici i crkveni službenici koji su došli da o...
Translated from RO to SR by Simona Popov
Written in RO by Alexandru Potcoavă

Trilogija lutajućeg pola

Ispred tetka Nikoletine kapije bilo je mnogo ljudi koji su došli da isprate čika Titija na večni počinak, čika Titija koji je, uprkos tome što je voleo da popije, bio čovek u koga si se mogao uzdati, čovek veseljak, veliki belaj za svoju ženu. Mladi ljudi, nikad ne znate šta će vam Bog dati, ali eto, žena ga je negovala, po čitav dan mu je stavljala hladne obloge na čelo, vodila ga kod svakojakih lekara i eto s kakvom ga pompom sada ispraća, da vidiš samo od kakvog lepog drveta mu je kovčeg, javorovina čista. A unajmila je i žene da tri dana spremaju za daću, i kod popa Kristea je sama otišla...
Translated from RO to SR by Simona Popov
Written in RO by Cristina Vremes

Sonja podiže ruku

U ovim krajevima ljudi su vrlo sumnjičavi. Ne zna da li bi je u drugim mestima primili raširenih ruku. Njegovi ljudi. Oni iz druge ekipe. U svom okruženju nije poznavala parove iz starijih generacija koji bi bili prijatelji, a ne neprijatelji, iako zauvek ostanu zajedno. Možda negde ima i takvih koji su prijatelji čitavog života, ako ne i više od toga, ali ima ih malo, vrlo su srećni i dobro skriveni od očiju drugih, tako da, gledajući oko sebe, ti, mlad čovek, možeš biti skoro ubeđen da će ti onaj pored tebe na kraju izjesti dušu. A ako se to dvoje raziđu, a za njima ostanu deca, oni će obnov...
Translated from RO to SR by Simona Popov
Written in RO by Lavinia Braniște

Odstupanje od nekoliko minuta

Dan počinje ranije nego što sam mislila. Podesila sam alarm da zvoni u 5.56, iz više razloga. Želela sam da imam vremena da meditiram u ranu zoru, a i da mogu da sačekam trideset minuta kako bi tableta koja poboljšava rad štitne žlezde počela da deluje pre kafe, pa da zatim započnem seriju vežbi koje spajaju topljenje masti sa tonifikacijom mišića, koristeći sopstvenu kilažu, a da u međuvremenu ne zaboravim da upalim bojler, jer zagrevanje vode traje oko četiri sata, što mi ostavlja dovoljno vremena da završim i deo joge za smanjivanje tenzije oko srca, a da se ne izložim riziku od izazivan...
Translated from RO to SR by Simona Popov
Written in RO by Cristina Vremes

Zujanje

U vozu, pri kraju putovanja, kroz zamašćeni prozor video je ivice neba. Ustao je da pogleda i s druge strane vagona i prišao muškarcu koji je zaspao lica skrivenog iza zavese, dok je desnu ruku čvrsto držao preko male putne torbe, koja je stajala na sedištu pored. Da, i s njegovog se prozora videlo isto. Kompaktni prekrivač, indigo boje, paralelan sa širokim poljem punim suvih žbunova. A na njegovoj ivici, svetlo i vedro plavetnilo, poput udaljenog mora, koje lebdi između neba i zemlje. Negde iznad indigo prekrivača bilo je sunce. Kada je ustao, odjednom je osetio metež u vagonu, ljudi su...
Translated from RO to SR by Simona Popov
Written in RO by Lavinia Braniște
More in SR

Ja nisam bila, ali sada jesam. Osetljiva na svaku promenu vremena.

Vetar je nanosio sneg najpre u lice, s jedne strane kanala, a zatim, nakon prelaska na suprotnu stranu mostom, u leđa, što je čitav proces činilo donekle prijatnijim. U tom smeru se pejzaž ipak lakše posmatra, bez žmirkanja. Kanal još uvek nije u potpunosti zaleđen, ali biće za par dana. To je gotovo sigurno. Najpre se činilo da je optička varka, ali se uskoro potvrdilo da se jedan labud probija kroz poluzaleđenu površinu, na samoj sredini kanala. Upinje se i pravi trasu, malo po malo, sporo ali dosledno.  Zastaje se kako bi se posmatrao ovaj prizor. Mučno je, ali i neophodno, gledati ga kako ...
Written in SR by Marija Pavlović

Pohvala Uraganu

Oduvek sam uživao u grubosti svakodnevice – u čaši koja se razbija u tami, na primer. Ponekad se zapitam da li je to sećanje zaista moje. Iznova proživljavam scenu s radošću koju je teško zauzdati: predmet pada i raspršuje se, slede tupi tresak i zbrkani glasovi usred noći. Moja majka pritiska prekidač da osvetli rasute komade stakla. Njena otvorena šaka u vazduhu, nada mnom. Zvuk šamara koji uopšte ne liči na zvuk stakla na podu i osećaj da je sve deo nekakvog obreda. Grubost koja započinje čašom, a završava se bolom koji majka nanosi sinu. Prošlo je mnogo godina od tada i nema više čaše, n...
Translated from ES to SR by Ljubica Trošić
Written in ES by Alejandro Morellón Mariano

Preparirano telo

Pod našom kožom nalaze se čitavi svetovi. Ako se bar može verovati ilustracijama. Ponekad nisam sigurna. Stežem ključnu kost. Štrči kada podignete ramena. Često to radim. Ključna kost je jaka, ali tanka. Ne bih mogla da je polomim. Ili bar ne golim rukama, ali ako bih je udarila nečim teškim, možda onom kamenom figurom na primer, sigurno bih je polomila. Nije potrebno mnogo da nestanete. Dovoljno je da se jednom zagrcnete i to je to. Gde završavaju komadići koji skrenu u pogrešnu rupu. Ne vidim ništa od krajnika koji vise u dnu usne duplje. Ležim na kauču, topli laptop mi je na stomaku, previ...
Translated from NL to SR by Bojana Budimir
Written in NL by Nikki Dekker

Ptice koje odaju budućnost

Izgleda kao nemoguć spoj sove, slepog miša, pingvina i rakuna; ima plavo krzno, velike, crvene oči, žuti kljun; nema ruke, već dva mala krila koja se pokrenu kada se uključi. Srećan rođendan, kaže ona. Noa misli da je kupovina vredela iako je potrošila malo više od planiranog. Trebalo joj je deset džeparaca da sakupi novac, ali joj je sada, dok ga gleda tako srećnog, drago što se odrekla bioskopa, luna parka, pa čak i kuglanja sa drugaricama petkom. Danijel pridržava igračku kao da je živa pokušavajući da prozre nešto u njenim očima. Noa pomisli da roditelji tako gledaju svoju novorođenčad,...
Translated from ES to SR by Ljubica Trošić
Written in ES by Alejandro Morellón Mariano

Kanalizacija

Zastala je pred gomilom građevinskih kontejnera i protrljala smrznute dlanove. U daljini, iznad reke, zatreperila su dva kormorana. Trenutak kasnije počela je da se osvrće na sve strane i proverava poruku koja joj je stigla prethodnog dana. „Zdravo Petra, akcija kanalizacija sutra u osam. Sastanak ispred mosta kod baraka. A.” Pročitala ju je još tri puta, pre nego što je svetlo s ekrana utihnulo. Stara i nova kanalizacija, koje su na ravne časti delile otpad koji je pristizao iz čitavog grada, stajale su jedna iza druge na ostrvu kao vladarke reke. Cilindrični rezervoari stare mreže izdiz...
Translated from CZ to SR by Uroš Nikolić
Written in CZ by Anna Háblová

Kraj

Srećan kraj Probudila me je kiša. Umešala mi se u  san, pa u prvi mah nisam znala iz kog je sveta.  Plivala sam u beskraju Pacifika. Znam da je bio  Pacifik, poznajem ga iz televizijskih emisija.  Plivala sam kroz tirkiz i kristal. Tako kažu u  reportažama, tirkiz i kristal. S bokova su mi  visile ukrasne perle kojima se vezuje kupaći  kostim. Njega znam sa fotografija. Moj prvi  kupaći kostim, dečji. Nebo je spustilo zavesu  dok sam popravljala čvor. Teške kapi pljuskale  su mi po temenu i ispruženim rukama, postajale  su sve gušće i teže, dok voda nije prekrila  čitav svet. Obavila me je k...
Written in SR by Jasna Dimitrijević