View Colofon
Original text "Very important person" written in SL by Andraž Rožman,
Other translations
Published in edition #2 2019-2023

Very Important Person

Translated from SL to SR by Jelena Dedeić
Written in SL by Andraž Rožman

Ponovo sam po ceo dan buljio u svetleće brojeve iznad lifta. 8 … 7 … 6 … 5 … 4 … 3 … 2 … 1 … „Dobar dan, gospodine Seljak.” Svaki put ga pozdravim, jer svoj posao obavljam profesionalno. Odgovori mi ćutanjem, i on je profesionalac. Kad imam sreće, na njegovom kamenom licu zasija brazda. Ako je dobro raspoložen, podigne desnu obrvu kao da želi da kaže: „Znam da si tu, ali moje misli su direktorske.”
Koliko puta sam rekao sam sebi da ću ga ostaviti na miru. Da ću na ignorisanje odgovoriti ignorisanjem. Ali, mama me je učila da prema ljudima u odelima i kravatama moram da se ponašam lepo. Kada je bila kod kuće. Obično nije bila. Morala je da nas prehrani, a na kom drugom mestu čovek može da obezbedi svojoj porodici mrvicu hleba ako ne u Nemačkoj. Od tada volim vozove. Neka me voz odvede u daljine… Kad sednem u vagon, ispružim noge ispred sebe, sklopim prste i stegnem ruke, a pogled bacim kroz prozor… I ćihu-ćihu prema Minhenu.
Kad čujem škripanje ispod vagona, znam da sam na početku i da kraja još dugo neće biti. Dobro je što su naši vozovi praistorijski i što me podsećaju na Franca Jozefa. Volim istoriju. Ne volim završetke. Zamišljam da otpor koji nastaje između točkova voza i šina proizvodi iskre. Iskre se pojavljuju u meni. Ponekad su toliko jake da me obuzima plamen zlih slutnji. Ume da bude još gore, mogu da dobijem opekotine, jednom je stepen niži, drugi put viši i onda završim u bolnici, a tamo ljudi poput mene ne žele da budu i odatle me ni Titovo obezbeđenje neće spasiti na lep način. Želim da putujem. Bilo kuda, samo ne među bele mantile.
Gospodin Seljak je bio danas posebno namrgođen. Možda ga njegova najdraža službenica nije zadovoljila ili mu je opet neki lobista zadao nemoguć zadatak koji će uz nešto malo beskičmenjačkog lukavstva naravno obaviti. Uvek ga obavi. Fascinira me ozbiljnost lica kome oštrinu dodaju koreni posečenih crnih dlaka uraslih u meso. Precizno podšišanom kosom koja na ivici vlasišta okružuje negovanu ćelu, i prezrivim pogledom, ne odaje samo utisak strogog čoveka, već i otelotvorenja racionalnosti kojoj ništa ne može proći ispod radara. Na to verovatno nasedaju njegovi lakeji, a ljudima moje sorte ne može da zamaže oči. Mi imamo posebne, takoreći vizionarske sposobnosti i možemo lako da prozremo takve kao što je naš šefić. Što je čvršći njegov izraz lica, čvršća je njegova realnost. Mogu ti reći da postoje dani kad mogu da ga prozrem i dani kad ne vidim dalje od njegovih mermernih obraza. I kada provirim unutra, vidim polja smrdljivog humusa, samo tu i tamo neko belo ostrvce belih rada i nešto lavande između. Jer znam da i meni ponekad na oči padne koprena, jer svog šefića ne želim da vidim drugačije nego što hoću da ga vidim. Ali, s njim ne moram da budem milosrdan.


Ali, šta da ti još pričam o njemu kad i sam imam previše problema. Skoro sam želeo da putujem po gradu. Samo sam hteo da se prošetam od centra do Špice, do mesta gde reka skreće u meandar i okreće se prema severu, kroz bubne opne da propustim pesmu senica, da odmorim oči na lenjom zelenom prostranstvu kroz koje zabadam pogled, čas na jednu čas na drugu ribu. Štuka, pastrmka, šaran, klen, keder, belica plotica… Ne razumem taj sport. Stoje na Plečnikovim stepenicama i zabacuju štapove u vodu, ako treba, čekaju čitav dan da uhvate ljuskavo biće, a onda ga vrate nazad u život. Sebe nazivaju čuvarima prirode. Ja imam drugačije zaštitnike. Bar mi se čini – nekad više, nekad manje. Ali, ponekad imam osećaj da nigde nema nikoga i da sam sasvim sam na celom svetu.
Tog dana su me pratili, a samo sam do Špice želeo da odem. Ubedili su me da sam very important person. I jesam, ko nije, svaki čovek je very important, ali ja posebno. Koju još skitnicu koja tabana naokolo čuvaju obaveštajci? Mesečev odraz u reci me je ubedio da me prate helikopterom, tako šalju znake. Dok sam prolazio pored univerziteta, setio sam se mog starog. Na toj terasi je održao slavan govor, nema istorijske knjige koja nije objašnjavala kako je pretio onima koji bi hteli da ruše Jugoslaviju.
Išao sam dalje i nisam bio siguran da li sam Žarko ili Mišo, ili sam neko od one kopiladi za koje moj stari uopšte nije znao ili je znao ali se pravio da ne zna. Zašto nije hteo da me upozna? Mama mi je govorila da sam ga video samo jednom u životu. Bio sam previše mali da bih bio svestan njegovog prisustva. Kad smo se prvi i poslednji put sreli na sudu, još sam bio u pelenama. Priznao me je, ali nije hteo da me upozna. Bar je plaćao. Valjda. Neko vreme. Ali, ne zameram mu. Samo bih voleo da ga upoznam, ne samo sa slike na nadgrobnom spomeniku sa seoskog groblja, već stvarno. Da, kako kažu mudre glave, sednemo za sto u kafani, popijemo po špricer i razmenimo reč−dve.
Ne znam da li me je izbegavao zato što sam drugačije sorte – na momente mi se čini od posebno plemenite, a ponekad od posebno trule – ili zato što je već imao druge dece preko glave. Čovek na položaju nema vremena za sitnice kao što je provođenje vremena s bespomoćnom decom. Ne znam više na kakvoj funkciji je bio. Da li je bio predsednik države, prvi komunista među istim komunistima i prvi partizan među istim partizanima ili je samo bio vođa pogona u Litostroju, prvi radnik među jednakim radnicima u vreme dok su još znali šta je samoupravljanje. Sad znamo samo još da je to nešto čega već dugo nema, zato nismo više sigurni da li je uopšte ikad postojalo, a mi, jadni proleteri, ne znamo ni šta da zahtevamo, a kamoli da se organizujemo i najurimo kapitalistu. Previše nas je strah, a tu i tamo nam još neki ostatak masnog pečenja padne sa stola, nekom veće, nekom manje parče, zato se o takvima kao što je naš šefić usuđujemo da razglabamo još samo u bifeu.
Ah, što da se zamaram klasnom borbom. Radije ću preći u preduzetnike. Počeću s prodajom na buvljaku, završiću s lancem restorana i ulaganjem u nekretnine ili ću dobiti na lotou. Svejedno je. Ne znam kako, ali znam da ću doći do bogatstva. Tada ću ti kupiti stan, pa još jahtu da osetiš šta je okeanski vazduh. A sad me časti kafom i pozajmi mi pet evra, ako imaš.
Pomenuo sam ti već svoje dileme. Traženje identiteta, rekli biste dok u našem svetu za tu pojavu učene glave nalaze neki zastrašujuć izraz. Pa, svejedno je kakve reči koristimo. Važno je da me razdvojenost ponekad nesnosno peče, toliko jako da bih se najradije bacio u lenju reku. Još radije bih u nju zafrljačio stolicu, bicikl, telefon… Zašto da se utopim, kad je život prelep. Šta ti uopšte fali ako imaš neki evro u džepu i ako te ljudi ne teraju od sebe. Ali, ja baš to obično nemam. Gazda od kojeg me gospodin Seljak iznajmljuje plaća mi minimalac, o plaćenom prekovremenom radu mogu samo da sanjam, ponekad mi uskrati čak i nadoknadu za prevoz i topli obrok. Znam da me je zaposlio samo zbog toga što zbog mene od države dobija subvenciju. Ako imam sreće, dobijem regres, ali Gazda u zamenu zahteva procenat. Istina je da nisam baš štedljiv. Naročito kada me obuzme to prokleto pitanje identiteta. Tada trpi novčanik. I sugrađani me još više izbegavaju.
 

Sad već nešto znaš o meni, zanimljiv sam lik, zar ne? Reći ću ti i više ako budeš hteo. I o ljubavi ću ti govoriti. Šeta se po gradu. Kad je vidim, glasovi u glavi počinju da mi pevaju The Girl from Ipanema… Viđam je kad s lesijem na lancu hoda po Petkovškovom nabrežju. Njen hod je mešavina erotike, samopouzdanja i nežnosti. Taj korak… Kad jednu nogu ispruži daleko ispred druge, ispravi se, podigne glavu i krene u susret tajni… Tada joj se grudi prilepe za usku majicu, duga kestenjasta kosa blago zaleprša, a nepomičan pogled usmeri u nevidljivu tačku u daljini. Kako bih voleo da uđem u tu misteriju.
Podseća me na moju veliku ljubav. Ne po izgledu, već po unutrašnjim svetovima koje mi otvara. Ljudi moje sorte su navikli da spavaju usamljeni. Ali nekim ženama je pitanje identiteta zanimljivo. I dopada im se što sam u krevetu tigar, kada poletim iznad oblaka. Špankinjo, o moja predivna Špankinjo, ko zna kuda sada lutaš. Još uvek osećam miris beskonačno duge talasaste kose, a pred očima mi se prikazuje smeđa nijansa njenog tena. Išao sam u Salamanku sa svojim sapatnicima i da podelimo svoja iskustva. Preko nekog evropskog projekta, šta drugo. Jer, čitava ekonomija zavisi od prokletih projekata. Evropski ili državni japijevci objave konkurs, endžiovci se pobiju za evre, a mi, ludaci, begunci i jadnici svih vrsta potrebni smo im samo da se potpišemo na neki list papira da »opravdaju sredstva«. Zauzvrat nešto radimo, ponekad nas nekuda odvedu i pokazuju nas kao Cigani svoje mečke koje igraju, tu i tamo nam čak pruže i poneki evro.
Taj potpis ne žalim. Odveo me je kod Marije. I u Salamanku. Ponekad ne znam da li više volim tu ženu ili taj grad. Kad sam se gubio u lavirintu uličica, činilo mi se da se lekovi u meni tope i da se vraćam u život. Ne lupetam. Sve to bi ti već Unamuno rekao. Kako je bilo lepo kad sam hodao po kamenu po kom je hodao i on. Ali, sad još ne mogu sve da ti otkrijem. Prvo moraš da se obavežeš da nećeš odbaciti moju priču kao što obično ljudi učine sa mnom. Nadam se da ćemo se zajedno zakopati u prošlost da bismo mogli da se poteramo u budućnost i ustanovimo ko sam u stvari
Saznaćeš mnogo o našim predivnim totalitarnim institucijama. Jesi li nekad čuo za Hrastovec? A za mog sapatnika Mija? Njega je uništila borba s čeličnim birokratama, lekovima i zidovima zavoda. Kako i ne bi. Znaš šta je sve preživeo! I ja sam svašta preživeo, ali se nekako još držim. Mijo i ja smo veterani. Nas su u normalnost vraćali još po starom sistemu, metodama koje nećeš upoznati. Jesi li bio nekad u Rogu? Volim one razrušene zidove stare fabrike, grafite na njima i ljude sa svih strana, a najviše volim besplatne ručkove. Idi tamo. Kad uđeš na imanje, u prostrano dvorište, skreni oštro udesno, videćeš zgradu u kojoj je socijalni centar. Na zidu potraži njegovu fotografiju. Postavili su ga na najvidljivije mesto.
Mnogo znam. Ne samo o svojim predstavama i predstavama mojih drugova. Znam da je to najzanimljiviji deo mene, jer voajerstvo nas svuda okružuje. Ali, moje znanje se tu ne završava, a znam i nešto što ne bi trebalo znati. Čitam. Putujem – metafizički i fizički. Posmatram. Razmišljam. Slušam. Pamtim. Ne mirujem. Voleo bih da budem istoričar ili geograf. Mogao bih da budem turistički vodič, tu zemlju poznajem kao dlan moje Špankinje. Ne veruješ? Pogledaj kroz prozor, tamo prema severu, gde na vrhovima ima još pomalo snega. Ona udolina između planina je Kamniško sedlo, levo pored nje je Brana, a desno Planjava. Mogao bih da budem i novinar, verovatno bolji nego većina u kući koju čuvam. Više sam u toku sa novostima nego oni. Šta drugo da radim u toku radnog vremena nego da čitam novine. Sve pročitam. Mogao bih svašta da radim. Ali šta kad uvek iznova gradim, gradim i gradim, a onda sve srušim jednim potezom. Kao kad na plaži praviš kulu od peska, a onda se sapleteš i pregaziš je.
 

Mnogo kula od peska sam uništio, ali su mi i drugi pomagali da se raspadnu. Kad me ljudi ne bi samo slušali, već i čuli, moje šanse ne bi bile tako beznadežne. Još lakše bi mi bilo kad bi sistem bio malo drugačije podešen. Kad ne bi bio stvoren za većinu, već i za nas - daleko nam lepa kuća. Onda bi bilo bolje za sve. Ali, ako želiš da postigneš nešto tako, moraš da promeniš perspektivu i da se zapitaš zašto je neka stvarnost opšteprihvaćena kao istinita, a neka ne. Jer su istina i jedna i druga, samo je jedna istina neistinita, a druga istina je istinita, ili šta? Zašto mi se uvek iznova čini da nisam na pravoj strani? Ili bih želeo da budem, trudim se, ali nisam sposoban. Kula od peska nikad ne ostaje čitava.
Ovo je tek početak, videćeš, moja priča je filmska. Kad svet bude saznao za nju, pozvaće me iz Holivuda. Ili bolje neki Lars fon Trir, da snimi nastavak Idiota. Dobro, nije toliko loše, ali ko u stvarnosti ne želi biti idiot? Negde duboko u sebi. Ludost je najčistiji oblik čoveka. Pitaj kneza Miškina, ako ne veruješ. Kada me premeću tamo vamo, govorim sebi da radim samo ono što drugi žele da učine, ali se ne usuđuju.
Odluči se. Brzo. Nemam vremena na pretek.

More by Jelena Dedeić

Nekoliko meseci kasnije

12. avgust »Muhamede, za pola sata budi pored telefona. Mislim da sam je našao!« Izletim iz kreveta, obučem se sav rastresen što brže mogu i izjurim iz hostela. Brzo. Kao da bi nešto bilo drugačije ako bih do kuće stigao pet minuta pre ili kasnije. Skoro da trčim po klancu nizbrdo prema pristaništu, tamo negde između jevrejske četvrti Hardara Carmel i nekad palestinskog Wadi Salib. Bilo kako bilo, čujem testeru koja verovatno reže gvožđe, i kokoške i petlove. Neobično. Miris farme usred grada koji želi da izbriše svoju istoriju i da bude moderan. Kao da sam se vratio u 1948, kada je s ovog br...
Translated from SL to SR by Jelena Dedeić
Written in SL by Andraž Rožman

S pticama delim nebo

      Ponekad stvarno postane neizdrživo. Toliko glasno mljackaju da su me probudile. Osim toga, još se i prepiru ko će dobiti najukusniji zalogaj, pa ne mogu da zaspim. Sve se čuje, iako su na prozorima dupla stakla i ramovi dobro dihtuju. Ovaj bi bundevino seme, onaj hoće laneno, jer tako simpatično hrska, najmlađi halapljivo grabe nadrobljeni hleb, ženke nikako ne žele lojnu kuglu. Ko bi pomislio da drozdovi, crvendaći, plave senice i zelentarke u svoje organe za varenje neće da strpaju baš sve što im padne pod kljun. Baš su probirljivi ovi stanovnici našeg parka. Čovek mnogo toga ne bi pom...
Translated from SL to SR by Jelena Dedeić
Written in SL by Agata Tomažič

ČMRLJEV ŽLEB – KRATAK SADRŽAJ

Čmrljev žleb je kratak roman čiji su glavni junaci članovi porodice Flajs i žitelji sela Strmčnik gde pomenuta porodica ima predivan mali hotel. Svi su veoma srećni, a gosti izuzetno zadovoljni – bar na površini tako izgleda. U knjizi će se pokazati da to nije istina i zašto je tako. Početna scena je nedeljni ručak, na stolu je činija s goveđom supom s rezancima, a za stolom sede članovi porodice: momak u ranim dvadesetim koji uporno proverava svoj mobilni i ne krije da bi upravo sada želeo da bude negde daleko odatle; pored njega sedi njegova mama, žena srednjih godina koja je evidentno veoma...
Translated from SL to SR by Jelena Dedeić
Written in SL by Agata Tomažič

O VRANCIMA I DEMONIMA

Jučerašnjeg dana se sećam kao da je bio juče. U Briselu sam uzeo voz do Haga – dva voza zapravo, jer sam morao da presedam – samo da bih video jednu jedinu sliku. Demon opsesivne želje me je toliko obuzeo da sam jednostavno morao da odem. Ali, putovanje je bilo daleko od onoga što sam zamišljao – lepo, opušteno putovanje u Holandiju – a to sam shvatio odmah posle izlaska iz hotela, pošto sam ostavio sve i svakoga iza sebe. Zamalo da na briselskoj Gare du Nord uđem u pogrešan voz jer sam se sinhronizovao na raspored Gare Central, tako da sam se umesto kupovine preko veb aplikacije odlučio za st...
Translated from SL to SR by Jelena Dedeić
Written in SL by Mirt Komel

Dnevnik

21. avgust Moje ime je Erik Tlom, a ovo je moj dnevnik. Pisanje mi je preporučio psihijatar, valjda u cilju boljeg lečenja. Ali kome zapravo treba da pišem? Njemu? Ženi Lini? Valjda joj neće pokazati moje beleške. Na izražene sumnje mi je odgovorio: »Pišite sebi.« Tako sam, dakle, kupio kožnu sveščicu i našao se ovde, za pisaćim stolom, da bih sebi pisao dnevnik, pri čemu ne mogu da se otarasim čudnog osećaja da pišem još za nekog drugog – ali za koga? 22. avgust Da objasnim svoj prvi dnevnički zapis (kome? sebi? njemu? tebi?): doživeo sam nervni slom koji je ostavio toliko teške posledice ...
Translated from SL to SR by Jelena Dedeić
Written in SL by Mirt Komel
More in SR

Nekoliko meseci kasnije

12. avgust »Muhamede, za pola sata budi pored telefona. Mislim da sam je našao!« Izletim iz kreveta, obučem se sav rastresen što brže mogu i izjurim iz hostela. Brzo. Kao da bi nešto bilo drugačije ako bih do kuće stigao pet minuta pre ili kasnije. Skoro da trčim po klancu nizbrdo prema pristaništu, tamo negde između jevrejske četvrti Hardara Carmel i nekad palestinskog Wadi Salib. Bilo kako bilo, čujem testeru koja verovatno reže gvožđe, i kokoške i petlove. Neobično. Miris farme usred grada koji želi da izbriše svoju istoriju i da bude moderan. Kao da sam se vratio u 1948, kada je s ovog br...
Translated from SL to SR by Jelena Dedeić
Written in SL by Andraž Rožman

Stvari koje se nikada ne menjaju

Još uvek u meni nije bilo straha od tebe pa sam pružao ruku uvis tražeći vezu sa tvojom. I tvoja ruka se spuštala, mlaka kao muzika u liftu, imala je vene nalik nemim zmijama koje se ukrštaju, grickao si nokte sve dok se ne bi skvrčili kao školjke, i tvoja ruka se nastavljala na moju i preplitali smo se onim glistama koje zovemo prsti. Jadan ti. Pre toga nosao si me u naručju stenjući uspavanke u gluvo doba noći umesto da lalaš. Prao si mi guzu, tvoje gliste su dodirivale moju kaku koja je ostavljala trag i sušio si odeću kada bih te upišao. A pre toga morao si da ubediš moju majku da je lepa...
Translated from PT to SR by Tamina Šop
Written in PT by Luis Brito

Ostrvo

Sve do danas ne znam tačno šta sam tražila na ostrvima. Znam samo šta sam ostavila za sobom. Zemlju koja mi je izdala pasoš. Ženu koja me je donela na svet. Stvari koje se mogu kupiti novcem. Svet koji nisam uspela da promenim. Voda u moru bila je topla. Talasi su uveče blještali od svetlećeg planktona. Nakon godina putovanja, mešala su mi se pristaništa među palminim gajevima, s kojih sam se ukrcavala na sledeće čamce. Mešali su mi se nazivi ostrva, koji su počinjali rečima koh i nusa. Mešale su mi se tamne oči i šarena garderoba drugih putnika. Ipak, povremeno sam na putu sretala ljude koji ...
Translated from PL to SR by Ivana Drenjanin
Written in PL by Urszula Jabłońska

Morana

Isključenje Samoubistvo davljenjem dosta je retko. Zatezna traka se po pravilu nekoliko puta obavije oko vrata, a ponekad se ispod nje postavi nešto meko. Prilikom davljenja se usled pometnje u nervnom sistemu i pritiska na karotidnu arteriju prekida dotok krvi u mozak i zatvaraju se disajni putevi. Samo, grlo se obično ne zatvori sasvim, pa umiranje traje duže nego kod vešanja - osim ako se, naravno, sve ne završi gubljenjem svesti ili popuštanjem zatezne trake. S druge strane, vešanje je već dugo omiljena metoda čeških samoubica, naročito muškaraca. Od njih 100, 61 bira upravo ovaj način, ...
Translated from CZ to SR by Uroš Nikolić
Written in CZ by Lucie Faulerová

Pohvala Uraganu

Oduvek sam uživao u grubosti svakodnevice – u čaši koja se razbija u tami, na primer. Ponekad se zapitam da li je to sećanje zaista moje. Iznova proživljavam scenu s radošću koju je teško zauzdati: predmet pada i raspršuje se, slede tupi tresak i zbrkani glasovi usred noći. Moja majka pritiska prekidač da osvetli rasute komade stakla. Njena otvorena šaka u vazduhu, nada mnom. Zvuk šamara koji uopšte ne liči na zvuk stakla na podu i osećaj da je sve deo nekakvog obreda. Grubost koja započinje čašom, a završava se bolom koji majka nanosi sinu. Prošlo je mnogo godina od tada i nema više čaše, n...
Translated from ES to SR by Ljubica Trošić
Written in ES by Alejandro Morellón Mariano

Tapioka

Brundanje motora kombija udruženja najavilo je da je vreme ručku. Sunce je bilo toliko upeklo da je postalo nevidljivo. Starac je stajao pod smokvom, u štrokavoj raskopčanoj košulji, s podozrivim osmehom na usnama koje su stiskale cigaretu. Pogledom je pratio Brazilku, dve velike vlažne mrlje pod pazusima i još jedna na leđima uniforme, dok je izlazila iz kombija, vadila hranu i išla ka poljskoj kuhinji, gde ju je obično čekao. – Čika Žuao! Čika Žuao! Njegovo smežurano lice zgrčilo se od smeha, otkrivajući brazde kestenjaste od znoja i prašine. – Čika Žuao! Ej, čika Žuao? Zabavljao se ...
Translated from PT to SR by Tamina Šop
Written in PT by Daniela Costa