View Colofon
Original text "Hiša v Hajfi" written in SL by Andraž Rožman,
Other translations
Published in edition #2 2019-2023

Nekoliko meseci kasnije

Translated from SL to SR by Jelena Dedeić
Written in SL by Andraž Rožman

12. avgust
»Muhamede, za pola sata budi pored telefona. Mislim da sam je našao!«

Izletim iz kreveta, obučem se sav rastresen što brže mogu i izjurim iz hostela. Brzo. Kao da bi nešto bilo drugačije ako bih do kuće stigao pet minuta pre ili kasnije. Skoro da trčim po klancu nizbrdo prema pristaništu, tamo negde između jevrejske četvrti Hardara Carmel i nekad palestinskog Wadi Salib. Bilo kako bilo, čujem testeru koja verovatno reže gvožđe, i kokoške i petlove. Neobično. Miris farme usred grada koji želi da izbriše svoju istoriju i da bude moderan. Kao da sam se vratio u 1948, kada je s ovog brda Hagana opkolila palestinske stanovnike, pucala na njih, rušila im kuće i primoravala ih u beg prema moru. Ljudi su čekali na molu da se ukrcaju na brodove, isplove prema Aki na drugoj strani zaliva i odatle dalje u Liban, Siriju. Među beguncima su bili Muhamedov otac Sulejman, mama Samera, deda Daud, baka Bagdad, tetka Labiba... Dvadeset drugog aprila 1948. nisu ni zamišljali da nikada više neće kročiti na to tle. Nisu znali da njihova deca i unuci neće nikada videti Haifu.

Strma je padina brda Karmel. Posle dva nemilosrdna stepeništa nizbrdo i preko dve ulice s najmodernijim semaforima, dogegam se u ulicu Wadi Salib. Tražim kućni broj 16. Kad mi je  Muhamedova sestra nekoliko minuta pre toga saopštila da je našla požuteli Daudov dokument s tom adresom, bio sam ubeđen da sam tu kuću već video. Zabluda. Tamo je broj 17, kao i drugi brojevi. I park s palmama, detaljno pokošenom travom i platoom. Tamo je gradilište, na njemu rastu stanovi, a u pozadini grdosija – zgrada s ne znam koliko spratova, sva u staklu,  koja izgleda kao džinovski svemirski brod sa špicastim vrhom. Tamo je džamija. A kraj mora su crveno-beli kranovi. Samo broja 16 nema. Ali jedna od tih kuća mora biti prava. U glavi mi se rađa gomila pitanja.

Da li je kuća srušena? Da li su cionisti posle nakbe raskomadali ulicu kao što su učinili s obližnjim grobljem, i da li kuća sada ima drugu adresu? Da li su promenili samo kućni broj?

Krenem ka obližnjem kvartu. Wadi Nisnas. Sad tu boravi većina palestinskog stanovništva. Moram pozvati Muhameda. Najradije ne bih. Pitam se da li sam mu prerano rekao za kuću. Trebalo je da sačekam da se zaista uverim, umesto što sam se prepustio euforiji i saopštio mu poluproverenu informaciju.
»Izvini, još nisam uspeo da je nađem. Ali sam veoma blizu. Sad znam u kojoj je ulici. Nekoliko kuća imam na umu, možda ih ima deset. Jedna od njih bi mogla da bude tvoja.«
»Ne brini. Samo ostavi tamo šal moje mame.«
»Hoću.«

Pre nego što sam otišao na put, Muhamed je u bar »Šakira« doneo pamučni šal. Lepo očuvan. Zeleno-bordo-plav, s raznim šarama. Želeo je da nešto njegovo ostavim u Haifi. Pitao sam ga u kakvoj je vezi šal s celom pričom. S njegovog lica sam pročitao da nije pravi trenutak za odgovor. »Reći ću ti kad se vratiš.«

Nastavljam da hodam kroz Wadi Nisnas. Dolazim do Bahajskih vrtova i okrenem se ka severu, još malo hodam prema moru, da dođem do Fatuša. Do restorana s raskošnim vrtom, čudesnom palestinskom hranom i kafom s kardamomom.

Za jednim od drvenih stolova čekam palestinskog aktivistu Džafara Faraha. Nisam prvi koji sam došao u Haifu da tražim kuću. Čovek s bujnom kosom i gustim brkovima zna kome se treba obratiti u vezi s ovakvim pitanjima. Nabraja ljude koje treba da pozovem. 

Vodi me do svog automobila. U GPS ukuca 'Wadi Salib Street 16'. Aparat nalazi adresu i vodi nas istočno pored pristaništa prema ulici koju već poznajem. Ubeđen sam da sam samo korak od otkrića. Približavamo se broju. Ženski glas javlja: cilj je s vaše desne strane. Gledam  desno. Ali  vidim samo park. Onaj park s palmama, platoom i skoro engleskom travom. Da li je kuća stajala na tom mestu pre nego što je porušena? Moguće. Ali bih radije poverovao ekspertima nego navigaciji. S nekima planiram sastanke.

13. avgust
Zovem ljude koje mi je predložio Džafar. Valid Karkabe pokazuje dosta interesovanja za priču. Ima pristup arhivima. Obećava mi da će pogledati stare geografske karte. I dobijam nove informacije od Muhamedove sestre. Na dokumentu koji je našla možda nije zapisana kućna adresa, ali jeste adresa Daudove berbernice. Tako zaključujem posle razgovora s njom. Ne znam da li želim pre svega da ubeđujem samog sebe da još postoji nada ili se njeno objašnjenje zaista može tako interpretirati. Zaplet mogu da otpetljam samo tako što ću videti dokument. Poslaće mi ga. Moram samo malo da sačekam.
Informacije me zamaraju. Bežim u Fatuš na humus i labne. Teška glava, teške ruke i noge. Ne želim više ni da se pomerim. Zašto sam uopšte došao ovamo? Muhamed je sam nacrtao sliku kuće, susedstva i ulice Wadi Salib,  dedine berbernice, dobrodušne Jevrejke Rahel... Sad ću mu ja srušiti iluziju. Kao što su cionisti uništili palestinske kuće. I rekao mi je da je morao lepše da sanja slobodu da bi mogao da preživi. A ja ću mu pogaziti tu misao. Da li je teže izgubiti kuću ili iluziju? Da li je bolje saznati istinu ili verovati? Muhamed nije vernik, nisam ni ja. Dakle, odgovor je tu. Ali istina je teža od vere.


14. avgust
Zove me Valid. »Kućni broj 16 više ne postoji.« Sad na istom mestu grade 180 stanova, na gradilištu pored parka. Šalje mi kartu i označen prostor na kojem je bila kuća. Imam dokaz. Nema je više. Samo još ne znam da li nema kuće ili berbernice. Ali znam da je pored kuće bilo stepenište koje je vodilo uz padinu brda Karmel. I da je pored berbernice bio bar – Radio cafe. Moram pozvati  Muhameda.
 
»Nadam se da nisi previše utučen.«
»Radostan sam«
»Radostan?
»Da. Jer je moj glas sad u Palestini.«
»Tvoj glas?«
»Da. Sad, kad razgovaram sa tobom, moj glas se širi iz slušalice u Haifu.«

16. avgust
Sastajem se s Madžidom Kamrom, o istoriji Haife je napisao knjigu. Odvodi me do gradilišta. »Ovde nije bilo berbernice«,  reče ubedljivo. Rukom mi da znak da ga pratim. Posle nekoliko desetina metara prema jugoistoku prelazimo na drugu stranu. Spuštamo se ulicom Omar el-Khatab, skrećemo levo. Hodamo pored zgrada gde je sada buvljak, a nekad su tu bile palestinske male prodavnice. Vidimo minaret i iza njega staklenu grdosiju. Posle nekoliko desetina metara Madžid se zaustavlja i okreće na levo. »Ovde je bila berbernica.« Rukom pokazuje prema prizemnim vratima s aluminijumskom roletnom na uglu dvospratne kuće od arapskog kamena. »Do pre nekoliko godina je iznad vrata pisalo Al Itihad, Jedinstvo.« Tako se verovatno zvala Daudova berbernica. »Tu pored je bio Radio cafe.« 

Mislim da imam odgovor. Kuća je bila tamo gde danas niču stanovi, ali berbernicu još nisu srušili.      Od radosti bih najradije zagrlio Madžida. Kuće više nema, ali berbernica postoji i imam odgovor. Put nije bio uzalud. 

Poslednji dokaz. Dobijam e-mail od Muhamedove sestre. Našla je dokument iz 1943. na kojem piše da je Daudova kućna adresa Wadi Salib 16. Sad je definitivno. Kuće više nema. Zgrada u kojoj je bila berbernica još stoji.

Sačekam da se dan približi večeri, kada se Wadi Salib i okolne ulice isprazne. Uzimam kesu sa šalom. Ponovo silazim niz dva stepeništa i prelazim dve ulice s modernim semaforima. Hodam oko parka. Prati me miris limunove trave i ruzmarina. Prolazeći pored maslina i palmi dolazim do gradilišta.

Ne mogu da ostavim šal na tom betonu. Krećem dalje prema otomanskim kućama. Izaberem  stepenište sa lukom pri dnu i kućom pored njega. Napola srušenom, bez krova, ali s lepim lukovima iznad vrata i prostorom gde bi moglo da bude dvorište. Ne žurim. Posmatram kesu sa šalom. Poželim da se priča o šalu nastavi. Doputovao je iz Sirije u Sloveniju i sad je ponovo na Bliskom istoku, tamo gde su Muhamedovi roditelji odrastali. Možda će ga neko naći, koristiti ili pokloniti. Možda će na tom mestu čekati dok ne budu srušili kuću i dok ga zajedno s kamenom ne odnesu na otpad. Ili će ga neki radnik primetiti u pravi čas i odneti ga ženi ili ćerki. Kakogod, deo porodice će ostati tamo gde su Muhamedovi koreni, tamo gde sam ne može da ode.

Krećem natrag prema gradilištu. Zamišljam kako je živeo Daud. Ujutru rano bi poljubio Bagdad, Labibu i Sulejmana, zatvorio vrata na Wadi Salib 16 i krenuo na posao. Kad bi kročio na ulicu, pored njega bi prošla komšinica Rahel. Razmenili bi osmehe i na brzinu se dogovorili kad će Rahel moći da pripazi Sulejmana. Pogledam prema moru, nekoliko stotina metara u daljinu gde je nekad bio privezan Daudov čamac. Učini mi se da se krećem njegovim koracima dok se ulicom Omar el-Khatabi približavam berbernici. Pre nego što je podigao rešetku na vratima, otišao je u Radio cafe na kafu s kardamomom. Onda je pripremio salon za mušterije i pritom diskutovao s vlasnicima susednih prodavnica o svakodnevnim događajima. O čemu su razgovarali 20. aprila 1948? Jesu li već znali da će za dan-dva biti proterani iz grada? I kako su uspeli da pobegnu od nasilja Hagane? S decom i svim prtljagom.

Idem prema zapadu, malo uzbrdo ulicom koja se nekad zvala Stanton Street. Dolazim do četvorospratne ovalne zgrade, jedne od najvećih i najpoznatijih očuvanih palestinskih zgrada u gradu. Stanton Street 83. Tamo je Daud išao kod lekara, doktora Kemala. Zagledam se prema groblju, samo nekoliko metara udaljenom od ordinacije. Vidim porušene nadgrobne spomenike, zapuštene grobove, neukroćeno džikljanje trave i ulicu koja je groblje razdvojila na dva dela. Tu je verovatno Daud sahranjen, pa Bagdad, Sulejman i Labiba. Gornjom polovinom groblja krenem nazad u pravcu berbernice prema džamiji. Napravim krug u kojem je Daud provodio svoj dan.

Odem još do palme.  Izaberem jednu u parku kraj gradilišta i poljubim je. Učinim kao što mi je rekao Muhamed.

»Sulejman te pozdravlja. I Daud. Muhamed. Samera. Bagdad. Labiba...«


1. septembar
Muhamed rukom prekriva donji deo lica i bez reči zuri u računar. Gleda kako sam stojeći na stepeništu u Haifi bacio šal u napuštenu kuću.

»Jel’ u redu?« , pitam.
Još ćuti. 
»Šta želiš da kažeš?«
Sklanja ruku s usta. Lice mu se ozari.
»Sad bih voleo da budem pored mame.«
Odemo na terasu da zapalimo cigaretu. 

»Dao sam ti šal moje mame da ga odneseš u Haifu. To su moji geni. I tamo je nova kuća. Stare više nema. Korak po korak idemo ka završetku. Kraj. Kad sam video kako si bacio šal u kuću, želeo sam da ispružim ruku i da ga uhvatim.«

Na stočić stavljam sapun od maslina, kesicu samlevenog kardamoma iz Nablusa i drvenu dasku s Darviševim citatom koju sam kupio u Ramali.

»Mahmud Darviš je govorio da je domovina sećanje. Da li se slažeš?«, pitam ga.
»Odgovor je u knjizi Parfem Patrika Ziskinda. Sećanje je miris. Kad pomešaš sve ono što nam je na stolu, nastane novi miris, novo sećanje. Sećam se mirisa maminog šala.«
 »Sećaš li se kako ti ga je mama dala?«
»Kad je umrla, uzeo sam njenu još toplu ruku. Oko vrata je imala šal. Uzeo sam ga i otišao. Nisam plakao.«

Sklonio ga je u ormar. I s vremena na vreme nosio ga oko vrata u Siriji, Sloveniji i na putu. Kad su noći tokom čekanja na azil u Ljubljani bile turobne i kad je imao osećaj da se svet oko njega zatvara, koristio ga je umesto pokrivača.

»Tekstura tog šala je na dodir slična koži moje mame. Meka je. Postajem radostan.«
»Ali više nemaš šal.«
»Ah... Važno je da je otišao iz Sirije. Neću da moje uspomene ostanu kod Asada.«


I sad je šal u Palestini. A Palestina u Muhamedovom doživljaju više nije ono što je bila. »Tokom rata moje sećanje se oštetilo. Srušeni gradovi i ubijeni ljudi. Sad je to moje sećanje. Sirija. Ranije je bilo Palestina. To sećanje je na mene preneo otac, a na njega njegov otac. A u Alepu poznajem svaki kamen. To je sad moje sećanje.«

U stvarnosti ne postoji samo jedno sećanje, već tri. »Imam tri domovine, tri naroda i tri sećanja. Ponekad se sva tri prepliću, ponekad ne. Dogodi se da jedan više živi nego druga dva. Kad si bio u Palestini, oživeo je taj deo sećanja. Moj osećaj je bio s tobom. Ti si bio tamo, a ja ovde. Ludo.«

Kada govorimo o sećanju, ne možemo da izbegnemo ono koje još nemamo.
»Znaš, pisao sam o tebi«, nastavio je Muhamed.
»Stvarno?«
»Pisao sam da si ptica. Seo si na avion, odleteo i doleteo nazad.«
»A ti ne možeš da letiš.«
»Leteti. Voleo bih da letim. Kuda god poželim. Možda bih se vratio, možda ne. Ali voleo bih da probam.«
»Ne znaš gde bi se najradije zaustavio?«
»Ne mogu da prognoziram kakva će biti budućnost. Ali nešto znam. Ako budem išao u Palestinu, brzo ću poželeti da se vratim. Ako budem išao u Siriju, ne znam. Ne znam.«

More by Jelena Dedeić

S pticama delim nebo

      Ponekad stvarno postane neizdrživo. Toliko glasno mljackaju da su me probudile. Osim toga, još se i prepiru ko će dobiti najukusniji zalogaj, pa ne mogu da zaspim. Sve se čuje, iako su na prozorima dupla stakla i ramovi dobro dihtuju. Ovaj bi bundevino seme, onaj hoće laneno, jer tako simpatično hrska, najmlađi halapljivo grabe nadrobljeni hleb, ženke nikako ne žele lojnu kuglu. Ko bi pomislio da drozdovi, crvendaći, plave senice i zelentarke u svoje organe za varenje neće da strpaju baš sve što im padne pod kljun. Baš su probirljivi ovi stanovnici našeg parka. Čovek mnogo toga ne bi pom...
Translated from SL to SR by Jelena Dedeić
Written in SL by Agata Tomažič
More in SR

Na putu do kuće

Dok sedaju u kola i odlaze iz grada, pokušava da smiri napetost, govoreći da je za njega to bila jedna od onih nemogućih situacija, koju on naziva Šta-bi-ti-kad-bi? Ona klimnu glavom. „Te situacije ti nisu baš jača strana“, uputi mu komentar. „Šta hoćeš da kažeš? Ne znam šta je, jebote, više od toga trebalo da uradim?“ „Nemoj da psuješ. Mateo ponavlja sve što kažeš. Aliče baci pogled preko ramena. Mateo je utonuo u svoje sedište. „Hoćeš li mi reći gde sam pogrešio?“, upita on nakon nekog vremena. „Davide, sišao si s uma, potukao si se sa staklom. Da nije bilo mene, još bi bio tamo i lomio ...
Translated from IT to SR by Ana Popović
Written in IT by Fabrizio Allione

Kod kuće

Vetrenjače, staza ka reci, bunar, konji, krave i žito. Napukle kofe pune krvavo crvenog paradajza, zatvorene teglice s ukiseljenim povrćem za turšiju. Uzani tok Severskog Donjeca koji prošiva sva okolna polja, spaja Rusiju i Ukrajinu, vezuje zemljopisnu kartu, baš kao što pradeda Nikolaj iglom i koncem od zakrpa šije jakne. Vetar u jedrima vetrenjača, Komsomolke na seoskom trgu. Igraju. Prepliću ruke, održavaju ravnotežu oslanjajući se iskošenim telima jedna o drugu, odgurujući se od zemlje tek koliko je potrebno. Vetrenjače su gotovo nečujne, drvena mašinerija tek ponekad zaškripi. Nešto dalj...
Translated from NL to SR by Bojana Budimir
Written in NL by Lisa Weeda

Jerihon

Gazdinska kuća, kako su je nazivali, usamljeno se uzdizala nad proplankom povrh brežuljka. Bila je to pravougaona, dvospratna kuća, uske i dugačke drvene konstrukcije. S velikog prozora na gornjem spratu, dok je sedeo na stolici za ljuljanje u hodniku, Jens je posmatrao krajolik koji se pružao duž reke. Njegove malene, crne oči sve vreme su pomno posmatrale horizont odenut mrakom i motrile su na svaki sumnjivi detalj. Elija i Natan su sedeli pored njega, na podu, i igrali se zarđalim autićima. Čuli su se uobičajeni zvuci noći – insekti, šuštanje lišća, poslednja mukanja iz štale - i škripa s...
Translated from IT to SR by Ana Popović
Written in IT by Fabrizio Allione

UPRKOS PROLEĆU

      Silno neonsko svetlo nekvalitetne sijalice pritiska Marijanu Grujić dok pokušava da ispere butine od prašine. Ona je još uvek mlada i život joj pruža besmisleno trčanje do ulaza, to da ne mora da ide asfaltom već može da valja stare patike po zemlji i prašini. Razmišlja, do juče je mogla lastiš i to  "butine bez pipke" a danas ju je dečko poljubio s jezikom, toplim hrapavim jezikom što joj je napunio usta. Život se smenjuje, tako njena baba kaže, život se stalno smenjuje i uvek dođe gore. Ipak, razmišlja Marijana Grujić, jezik njenog novog dečka prilično je dobra zamena čak i za trideset...
Written in SR by Ana Marija Grbic

O arrendamento

Moji prsti ogrubeli od rada i starosti grebu mi obraze kad god stanem da brišem ove suze koje ne prestaju. Ubeđena sam da je more beskrajno i ne znam odakle se svako malo u meni rodi još jedna tuga kad sam iznutra već mrtva. Zar nema mira ni kada se sve završi? Nikada nisam videla more, ali znam kako se prave staze. Vodi niko nije gospodar, ona uvek teče gde ona hoće, ali ja znam kako da je usmerim u brazde i iskoristim njenu tvrdoglavost, pre nego što mi opet umakne i dene se tamo daleko puneći prostore mog neznanstva. Još uvek nisam samerila čuđenje pred prizorom okeana, nepismena sam za ho...
Translated from PT to SR by Tamina Šop
Written in PT by Daniela Costa

Sonja podiže ruku

U ovim krajevima ljudi su vrlo sumnjičavi. Ne zna da li bi je u drugim mestima primili raširenih ruku. Njegovi ljudi. Oni iz druge ekipe. U svom okruženju nije poznavala parove iz starijih generacija koji bi bili prijatelji, a ne neprijatelji, iako zauvek ostanu zajedno. Možda negde ima i takvih koji su prijatelji čitavog života, ako ne i više od toga, ali ima ih malo, vrlo su srećni i dobro skriveni od očiju drugih, tako da, gledajući oko sebe, ti, mlad čovek, možeš biti skoro ubeđen da će ti onaj pored tebe na kraju izjesti dušu. A ako se to dvoje raziđu, a za njima ostanu deca, oni će obnov...
Translated from RO to SR by Simona Popov
Written in RO by Lavinia Braniște