Ponekad stvarno postane neizdrživo. Toliko glasno mljackaju da su me probudile. Osim toga, još se i prepiru ko će dobiti najukusniji zalogaj, pa ne mogu da zaspim. Sve se čuje, iako su na prozorima dupla stakla i ramovi dobro dihtuju. Ovaj bi bundevino seme, onaj hoće laneno, jer tako simpatično hrska, najmlađi halapljivo grabe nadrobljeni hleb, ženke nikako ne žele lojnu kuglu. Ko bi pomislio da drozdovi, crvendaći, plave senice i zelentarke u svoje organe za varenje neće da strpaju baš sve što im padne pod kljun. Baš su probirljivi ovi stanovnici našeg parka. Čovek mnogo toga ne bi pomislio, znam. Ali kad to jednom uvidiš, više ne možeš da se praviš da ne čuješ. Niti da zaboraviš, verujte mi. 
      Počelo je na dan proučavanja prirode. U osnovnoj školi nam je učiteljica na poznavanju prirode objasnila da su učenjaci razvrstali ptice u više podvrsta, da između ostalog poznajemo i ptice pevačice koje nas uveseljavaju prijatnim melodijama. Onda smo imali dan za proučavanje prirode i odveli su nas dole, do šume blizu škole, gde smo posmatrali šumske životinje. Podelili su nam listove papira na koje je trebalo da nacrtamo i napišemo ono što smo videli i čuli. Školski drugovi su se pogubili u rastinju odakle su se vraćali s nespretnim crtežima puževa golaća, veverica, svraka, senica i tu i tamo neke gusenice. Najviše oduševljenja je pokupila drugarica koja je na papiru skicirala ni manje ni više nego divlje prase. Kasnije se ustvari ispostavilo da je čula hrkanje francuskog buldoga kojeg je neko doveo u šumu u šetnju, a ona je u strahu odjurila ko muva bez glave i bila ubeđena da je za dlaku umakla vepru. Učiteljica joj je zbog toga snizila ocenu, oko čega se podiglo dosta prašine, ali ni približno onoliko koliko oko mene, odnosno mog radnog lista.
      Učiteljica prvo uopšte nije htela da mi da ocenu. Posle časa mi je obrvom dala znak da priđem do katedre, sasvim blago me uhvatila za ruku i ljubaznim glasom rekla da u školu dođu roditelji. Iako nisam bila posebno blistav učenik, nije mi bilo pravo, po sopstvenoj proceni sam se baš potrudila, pa su mi oči malo zasuzile. Da bi me utešila, htela je da me zagrli, a ja sam se uvređeno izmakla. Naposletku mi je samo uručila radni list preko kojeg je napisala samo jedan veliki upitnik. Sad sam tek briznula u neutešan plač! Jednom crvenom žvrljotinom je obezvredila sva moja neposredna naučna saznanja, sve – hm, transkripcije razgovora koji su došli do mojih ušiju s grana drveća visoko iznad nas. Razlika između mog radnog lista i izveštaja s dana proučavanja prirode koje su predali školski drugovi bila je u stvari u tome što su oni, ako su ugledali detlića, nacrtali neku vrstu ptice koja kljunom obrađuje deblo, a ispod napisali »Kuc, kuc, kuc«. I ja sam nacrtala detlića, ali sam dole napisala nešto u smislu »Jebem ti mater, koliko dugo još moram da udaram da probijem do prvog sloja potkornjaka, sranje, toliko sam gladan, a ništa«. Zapisala sam ono što sam čula. Čak iako nisam najbolje razumela o čemu je reč: »Uf, neka već jednom dođe neko i oplodi me«, odjekivalo je iz kljuna mlade ženke kosa. Mužjak turske grlice, na čiji sam krik za parenje slučajno naletela, poručivao je nešto drugo: »Gde je neka ljupka ptičica da je zaskočim?«
      Iako do tada nisu bili preterano strogi prema meni, ova stvar je razbesnela moje roditelje, psihologe. To zapravo nije prava reč: prema meni su počeli da se ponašaju nekako obazrivo, sa mnom su razgovarali šapatom i zatim me, na bakino nagovaranje, upisali na časove klavira i kurs kreativnog plesa. I jedno i drugo sam neopisivo mrzela, ali utorak i četvrtak popodne su od tada za mene bili prilika da idem sasvim sama u grad gde sam tih nekoliko minuta, pre nego što bi došao autobus koji je vozio u naše predgrađe, prisluškivala vragolasto ćaskanje gradskih golubova. Kad su dani bili topli, tumarala sam kao u transu pored vodoskoka i posmatrala kako su se valjali u plitkoj vodi. Prskali su se i šalili, neki su bili i dosta grubi na rečima, ali nikad uvredljivi. Šta bih dala da mogu da im se pridružim! Možda su i oni znali šta mi se vrzma po glavi, jer su mi kao nekim čudom dozvolili da im se sasvim približim. Nikad se nije dogodilo da neki preplašeno odleprša. 
      Dok je pogled na dete koje dozvoljava da ga golubovi prskaju u gradskom vodoskoku ljubak prizor, skoro vredan razglednice, devojci tinejdžerki koja se na maturskoj ekskurziji umesto uobičajenim pubertetskim perverzijama posvećuje galebovima, nemilosrdni vršnjaci brzo prilepe ne baš pozitivne etikete. U završnoj godini gimnazije već sam bila spremna da verujem njihovim uvredama, ali nisam marila za njih. Pa šta ako sam čudakinja, rekla sam sebi tog ranog jutra kad sam s mola negde na španskoj obali, trenutak pre izlaska sunca, zurila u jato galebova koje je obletalo ribarsku barku. Nisam marila što školskim drugovima, koji su u to vreme u jeftinim hotelskim sobama jedan za drugim tonuli u zabludeli alkoholisani san, uopšte nisam nedostajala, čuljila sam uši i pogledom lutala po beskonačnom nebeskom plavetnilu. Odjednom je užarena lopta obasjala svetlucavu morsku površinu, a ja sam u veličanstvenosti trenutka ispružila ruke i iz mog grla je izbio pravi pravcati galebov krik. Starac, kojeg su ostavili na molu da im krpi mreže, a koga ranije u  jutarnjem polumraku uopšte nisam primetila, trgnuo se.
      U međuvremenu su i roditelji već izgubili svaku nadu da će ćerka krenuti njihovim stopama i odlučiti se za humanističke studije – bilo je više nego očigledno da ljudi, ni muškog ni ženskog pola, ne privlače moju pažnju. Mama se zato diskretno potrudila da se, uprkos dosta lošim ocenama iz prirodno-tehničkih predmeta, upišem na biologiju.  
      Moje naivno iščekivanje da će mi do tada nemilosrdna sudbina na fakultetu konačno poslati neku srodnu dušu u ljudskom obličju izjalovilo se već posle prvih nekoliko predavanja. Kolege i profesori su bili gomila bezosećajnih bezdušnika koje je više zanimalo kakve su morfološke i anatomske specifičnosti beskičmenjaka i metabolički ekvivalenti i respiracioni količnici, a nijednom se nisu zapitali o čemu životinje koje seciramo – i to ne samo na papiru – razmišljaju. Najradosnije sate sam zato provodila ne u učionicama ili na vežbama, već na peskovitom parkingu ispred fakulteta. U obližnjem drveću je, naime, bila nastanjena velika kolonija sivih vrana. Rutina svakodnevice zamarala je inteligentne ptice baš kao i ostala misleća bića, zato su izmislile dosta komplikovanu igricu koju su igrale s registarskim tablicama vozila koja su nailazila. Naravno, veoma brzo sam shvatila o čemu je reč, čula sam njihove rasprave i međusobne optužbe o varanju i pogrešnim rezultatima. Suština igre je bila u klađenju: kladio si se na zbir brojeva na registarskim tablicama automobila koji su pristizali na parking, a nešto je zavisilo i od sata i dana u nedelji, sve u svemu dosta komplikovano, i priznajem da sam već malo zaboravila, nažalost nisam tako pametna kao one. 
      Sive vrane su svaki dolazak novog vozila pozdravile oglašavanjem koje su moje kolege i uopšte svi ljudi objašnjavali kao kreštanje dosadnih ptica, a ja sam znala da se raduju ovom ili onom broju, bodre učesnicu u igri kojoj nije baš dobro išlo, one bahatije i oholije su, kako je vreme odmicalo, često već prilično neskriveno slavile skorašnju pobedu. Bilo je zadovoljstvo slušati ih i dala bih sve na svetu da mogu i sama da se igram s njima. Satima sam žalosno zurila uvis i gledala kako poskakuju s jedne na drugu granu u krošnjama onih topola, i slušala ih. Čudno, nikad nisam uhvatila ni reč o sebi, iako vrane nisu škrtarile sa zajedljivim primedbama na račun mojih kolega. Oni su tada isto tako igrali svoju igru: naslanjali su se na prozore fakultetske učionice, posmatrali me i takmičili se ko će izmisliti što uvredljiviji izraz za ono što radim. 
      Tokom četiri godine nismo uspeli da nađemo zajednički jezik i laknulo mi je kad sam otkačila sve ispite i kad mi je ostala samo diploma. Za mentora sam izabrala profesora etologije i radni naziv mog diplomskog rada je bio Uticaj klimatskih promena, naročito isušivanja močvara, na oglašavanje poljske eje, velike carske šljuke i obične travarke. Sve nabrojane ptičje vrste žive na Ljubljanskom barju, zato sam na poplavljenim barjanskim livadama provela godinu i po dana, u svim vremenskim prilikama i neprilikama. Na proleće sam se u satima pre svitanja smrzavala i gledala izmaglice koje su se podizale iznad tresetne zemlje, a leti s olakšanjem u pogledu ispraćala usijanu loptu koja je tonula negde iza Krima i prepuštala scenu pticama koje se najradije oglašavaju pre izlaska ili zalaska sunca. Na jednoj od lovačkih osmatračnica napravila sam priručnu laboratoriju i po dogovoru s članovima lovačkog društva tamo sklonila svoj pribor za rad: zvučni detektor, prenosni teleskop, slušalice i svesku. 
      Bio je dan poznog avgusta. U vazduhu se osećala sparina koja je najavljivala nevreme. Haljina se lepila za kožu. Rasterivala sam dosadne obade i komarce. Bilo je toliko zagušljivo da su i ptice ućutale. Zatim je doletelo jato lastavica. Rasporedile su se po žicama električnog dalekovoda i uznemireno čavrljale kad će sutradan rano ujutru krenuti na put. Brujale su o jezerima i rekama koje će preleteti, o beskonačnom plavetnilu iznad kojeg satima neće moći da se odmore i neće smeti da sklope krila, budile su uspomene na bujna zelena prostranstva gde bi umele da prezime tokom proteklih godina koje su ih svaki put iznova, pa nema razloga da i ove godine ne bude tako, prihvatale uz obilje hrane i s prijatnom toplinom. 
      Znala sam: sad ili nikad. Odložila sam slušalice. Nije me bilo briga za diplomu. Nije me bilo briga za dokaze o obrazovanju, za profesore i kolege, za majku i oca, zapravo nisam mogla da zamislim nijednog čoveka kome bih nedostajala kad bih otišla. Kad bih se pridružila jatu i odletela s njim. Zašto da ne? Popela sam se na ogradu osmatračnice, probala da mašem rukama i zakliktala lastavičji pozdrav. Zatim sam se odbacila.
      Kasno te noći našao me je lovac. Rekli su mi da je preko mobilnog pozvao kola hitne pomoći koja su me odvezla u bolnicu. Dve nedelje su bile potrebne da mi izleče sve povrede koje ovde ne mogu da nabrajam. Između ostalog doživela sam potres mozga i mama koja je često dolazila da me obiđe pritom je izrazila nadu da mi je udarac u glavu izbio iz nje budalaštine kao što je prisluškivanje ptica. Tačno tako je rekla. Iz njenih reči sam shvatila da ne želi da nastavim svoj naučni rad, štaviše, da je to za nju sramota. Odlučila sam da je u svemu poslušam, zato sam pristala i na lečenje. 
      Zbog toga sam se iz jedne bolnice traumatološkog odeljenja ljubljanskog Kliničkog centra preselila u drugu, u prelepo zdanje u Begunjama u Gorenjskoj. Prostorije su izuzetno lepo opremljene, imam svoju sobu i ni na šta ne mogu da se požalim. Doktora s kojim puno razgovaram, naravno ne o pticama, možda ću ubuduće zamoliti da mi dozvoli da ovde donesem uređaje koje sam ostavila u osmatračnici na Ljubljanskom barju. Volela bih da nastavim svoj rad, ali mama to ne sme da sazna. Ovde, istina, nema običnih travarki, velikih carskih šljuka i poljskih eja, ali ima dosta drugih ptica koje su isto tako brbljive. Porodica drozdova koja dolazi u kućicu za ptice u našem parku je neverovatno zabavna. Mogla bih da ih slušam satima i satima, ponekad se do suza nasmejem njihovim dosetkama. Najdraži mi je mali mužjak koji se izlegao prošle godine. Ne mogu da zamislim dan da ga ne vidim i ne čujem. Beskrajno je duhovit i u posebnu svesku s leve strane zapisujem njegove izjave, a s desne svoje odgovore na njih. Znam da me ne razume, ali ipak duboko u sebi priželjkujem da jednog dana budem u stanju da mu čitam svoj tajni dnevnik.